недеља, 29. мај 2016.

Dan sa Anom Bučević

Konačno nađoh malo vremena da sednem i napišem vam par reči o seminaru Ane Bučević. Anu pratim vec oko 2 godine. Odmah mi se mnogo dopalo što je opuštena, jednostavna i što nesebično deli svoje znanje sa nama. Dugo sam je samo slušala a onda rešila da počnem primenjivati i neke tehnike. O promeni u svom životu u nekom drugom postu, a sad o seminaru.

Prošle godine sam imala veliku želju da prisustvujem Aninom seminaru ali se nekako nisu poklopile mogućnosti. Ove godine, negde u januaru, razgovarala sam sa jednom drugaricom i ona mi kaže kako bi volela da ide ali ne bi sama. Rekla sam joj kako ne znam hoću li imati novaca i onda se setim da je seminar tek u maju i da ću ga imati vremena sakupiti. Budući da dajem privatne časove engleskog, odlučila sam kad god mogu, odvojim malo za seminar. Tako je i bilo. Sakupile smo novac, prijavile se i juhuuu...idemo!Brojale smo dane. Konačno, dan seminara. Jutro prelepo. Sve je govorilo da će ovo biti nezaboravan dan.

Tako je i bilo. Ne mogu rečima opisati osećaj kada smo stigle u hotel "Park".Tu se već među nama prisutnima osećala meverovatno pozitivna energija. Moram naglasiti da je Ana veliki profesionalac i da je počela seminar tačno u minut i tako ga i završila. Na žalost nismo se uspele ubaciti u prve redove pa sam, budući da sam niska, virila između glava ali sam uspela da je vidim. Na stranu to, uspela sam da je čujem, ali zaista čujem. Na bini mala žena, a tako velika, tako zrači i pleni. Ono što me oduševilo je njen komentar kada je jedna žena ustala i rekla da je voli. Odgovorila je: "Ne, ne volite vi mene. Vi volite ono što ja u vama budim!". Wow, koliko je to bilo jako. Tada sam shvatila da je to zaista tako. Mi zaista volimo ono što ona u nama budi. 

Za vreme seminara, zaista smo osetili šta znači živeti u trenutku. Čini mi se da smo svi bili u trenutku, pažljivo je slušali i upijali sve što je rekla. Živeti u sadašnjosti je nešto veoma važno. Često ljudi govore "Biću srećan/na kada..." a ne shvataju da i kada dođe "kada" biće "sada". Sve je u SADA! Saša je isto ispričao svoje iskustvo sa karcinomom. Mislim da je mnogima koji imaju to iskustvo, pomogao u spoznaji koliko je do nas samih. Oduševilo me saznanje da ću u momentu "smrti" biti pitana želim li otići i da će to biti samo moj izbor. Mi dolazimo po iskustvo na ovu planetu ali mi svesno možemo to promeniti ako želimo. Sve je na nama. 

Nešto što me je baš razdrmalo je rečenica "Ljudi kojima ste okruženi su odraz vaše vibracije". Tada sam shvatila koliko još moram raditi na sebi. Ljudi koji me okružuju su i na niskoj i na visokoj vibraciji. Ima ih raznih. No svesna sam da je ovo putovanje i da ceo život radimo na sebi. To je sjajno! Rečenica koju sam takođe zapamtila je da nije poenta samo misliti pozitivno. Mnogi misle da je loše imati "loše"dane. Nije. Važno ih je samo prihvatiti, proživeti i otpustiti. Budite svesni misli. Prihvatite da imate i loše misli.

Jedna od najmoćnijih stvari je zahvalnost. Budimo zahvalni na svemu što imamo i ništa ne shvatajte zdravo za gotovo. Kada bi nam neko rekao da ćemo se ujutro probuditi bez svega na čemu nismo bili zahvalni, svi ljudi bi počeli pisati kilometarske tekstove zahvalnosti. Inače se često pitamo na čemu bi mogli biti zahvalni.

Događaj koji ću pamtiti je iznenađenje za Anu koje smo priredili. Na fb je postojala tajna grupa nas koji idemo na seminar u Novi Sad i dogovorili smo se da, kada počne drugi deo seminara, ugase svetla i krene muzika pesme Nine Badrić "Za dobre i loše dane". Ta pesma je Anu dizala sa dna pre par godina. Muzika je krenula, mi smo svi ustali i pevali. Ana je bila oduševljena, krenule su suze. To je bio poseban osećaj. Što bi ona rekla: "Naježila sam se!" Energija na vrhuncu!

Kasnije smo meditirali. Neki po prvi put. Sjajno! Ljudi su postavljali pitanja, mi upijali Anine odgovore, slušali tuđa iskustva. Sve u svemu, vredelo je svakog uloženog evra. Žao mi je samo što se nisam uspela slikati sa njom ali bila je velika gužva i nisam se htela gurati jer se zaista nije mogla sa svih 500 ljudi slikati.

Šta reći sem da svima preporučujem Anin seminar od srca i zahvaljujem Ani na svemu što nam nesebično pruža a to nam sve služi da spoznamo ko smo i podigne nivo svesti.

Sve vas ljubim i želim predivan dan!







уторак, 24. мај 2016.

Kako u meditaciji prepoznati "govornika"?

Zamolili ste me da pišem o meditaciji i kako u njoj prepoznati da li čujete glas svoje duše ili ega. Budući da se ne volim praviti pametna i da sam i ja, kao i vi, putnik na svom životnom putovanju, pisaću o svom ličnom mišljenju, iskustvu i onome što ja znam o ovoj temi.

Meditacijom sam se počela baviti pre oko 2 godine. U početku nisam bila redovna, nisam imala vremena, osećala sam da mi srce lupa dok meditiram i imala razne izgovore. Vremenom sam počela tražiti ono što mi prija. Ponekad su to bile vođene meditacije, ponekad samo uz instrumentalnu muziku ili u tišini. Sama sa svojim mislima. 

Najbolja poza je da sedite u lotos položaju, da su vam leđa prava a dlanovi na natkolenicama. Meni su dlanovi uglavnom okrenuti na gore. Tako mi prija. Mnogi se osećaju dobro da meditiraju ležeći i to je ok. Bitno je da vam je udobno. Gledajte da ste uvek obučeni malo toplije od onoga kako bi ste bili obučeni da ste u pokretu. Zašto? Zato što se temperatura tela spušta u toku meditacije i može vam biti hladno. Zatvorite oči i umirite um. Koliko dugo meditirati? Koliko vam prija. Ja meditiram od 15 do 30 minuta. Važno je da meditirate bar jednom na dan(najbolje ujutro, ali može i uveče), a po mogućnosti i ujutro i uveče. Neka vam to bude u dnevnom rasporedu. U početku će vam se rojiti misli po glavi. Nemojte obraćati pažnju na njih. Primetite ih i pustite da odu. Ne uplićite se u misli i ne učestvujte u razmatranju. Fokusirajte se na udah i izdah. Pratite tok vazduka kroz vaše telo. Možete takođe zamišljati da udišete belu svetlost i da vam ispunjava telo, a izdišete sivu.



E sad,kako znati, kada vam dođe misao, da li je ona unutrašnji glas koji vam nešto govori ili ego koji se buni jer nije dominantan? Tako što ćete pratiti osećaj i emocije. Kada iz vas govori vaše unutrašnje biće, vaš duh, tj.nefizičko ja, vi ćete osetiti radost, sreću i ispunjenost. Ako vam to govori ego, možete osetiti odmah nelagodu i odbojnost ili čak osećaj zadovoljstva na trenutak, ali vrlo brzo će taj osećaj iščeznuti. Tada ćete osetiti sumnju. Da li je to tako, da li bi to trebalo ili možda ne, itd. Znači pratite misli ali ne upuštajte se u razmišljanje. Pratite emocije, osetite ih. One će vam biti pravi pokazatelj ko se javlja u vašoj glavi i ko vam šapuće.

Na svom putu promene, meditacije je prvi korak. Bez toga nema ni reči o radu na sebi. Meditacijom mi ulazimo u sebe i spoznajemo sebe. Podižemo nivo svesti a to je već važan korak za nas. 

Želim vam divan dan!

среда, 18. мај 2016.

Međuljudski odnosi

Dragi moji pozitivci...
Jedna od tema koju ste tražili su međuljudski odnosi i kako ih poboljšati. Napisaću svoje gledište, a vi se možete složiti sa tim ili ne. Neko sam ko je još kao dete često bio pitan kako mogu preći preko nekih stvari, oprostiti, zaboraviti? Hm...Nisam znala odgovor. Jednostavno nisam volela biti u svađi sa ljudima čak i kada su me namerno povređivali. Ljudima koji su me nenamerno povredili sam vrlo brzo i lako praštala a onim drugima sam jednostavno okrenula leđa. Nisam želela da se bavim njima. 

Kada sam odrasla, imala sam situacije kada sam osećala bes, ljutnju, zavist, plakala i pitala se zašto mi se sve to dešava. Tada nisam znala ovo što danas znam. Nisam znala za zakon privlačenja i da sam sama kreator svog života. Danas kada to znam, nikoga za ništa ne krivim. Gledam sve ljude drugim očima, kao svoje prijatelje, učitelje, srodne duše. Svako ko uđe u naš život, tu je s razlogom. Nije bitno da li je tu bio jedan dan ili par godina. Oni su tu zbog nečega, mi u njihovim životima takođe. Kažu da u svoj život privlačimo ljude iste vibracije kao što je naša. Onda se zapitajte zašto je neko tu uz vas? Možda da vas nečemu nauči, možda da vam pomogne, a možda da vam pruži ljubav. Zato, volite ljude oko sebe. Čak i onog ko vam čini loše stvari, jer vas time nešto uči. Pokazuje vam vašu vibraciju ili ukazuje da nešto trebate menjati u životu. Zapitajte se i zašto su ti ljudi takvi? Da li su tako rođeni? Nisu. Ne osuđujte ih. Oni su samo željni ljubavi. Vi im je pružite. 

Naravno da ne mislim da se morate družiti sa ljudima koji vam ne prijaju ali ih nemojte mrzeti. Ako dođe do rasprave, pokušajte mirno reći svoje mišljenje, bez gneva, bez potrebe da nekog ponizite i uvredite. Nećete tako biti "veći". To je samo vaš ego koji se bori za prevlast. Ako je moguće, ne ulazite uopšte u raspravu. Upitajte se da li više volite da budete u pravu ili u miru. Mislim da je biti u miru mnogo važnije. Osećaćete se opušteno i rasterećeno. Budite ono što jeste, a to je ljubav!


понедељак, 02. мај 2016.

Porodični odnosi

Dok razgovaram sa ljudima čujem razne priče. U poslednje vreme su nekako sve priče vezane za "probleme" u porodici, rodbini,...Ima divnih priča, prepunih ljubavi, pažnje i tolerancije. Ima i onih drugih, manje lepih, o nesuglasicama, svađama, nerazumevanju.

Onda se zamislim nad svim i pitam se zašto je to tako? Zašto ljudi nemaju razumevanja jedni za druge, zašto nemaju vremena da se posvete jedni drugima? Žure, jure, već kasne, ne žele da se bave tim stvarima, imaju preča posla,...Sve su to izgovori!

Posebno me fasciniraju odnosi roditelja i dece. Dece koja već imaju i svoju decu. Često se dogodi da slušam priču starijih ljudi kako ih ćerka ili sin vrlo retko zovu a još ređe dođu da ih vide. S druge strane "deca" se pravdaju kako su uvek u gužvi, puno rade, imaju obaveze oko dece i sl. A unuci? Često se ugledaju na svoje roditelje pa dedu i baku tek ponekad nazovu kad im treba džeparac. Tužno! Čujem i komentare kako stari "smaraju", izlapeli su, drže se svojih starih ubeđenja, mešaju se u mnoge stvari, Da, ali zar ne treabamo imati razumevanja za njih kao oni za nas kad smo bili mali? Zar su sve to nerešive stvari? Možemo li to rešiti razgovorom? Dogovorom? Zapitamo li se ikada da li i mi možda grešimo i kako će se jednog dana naša deca ponašati prema nama? Mi im svojim primerom pokazujemo kako se treba ponašati. Zato im budimo dobar primer.

Živimo u vreme kada je sve užurbano  ali svako od nas može naći jedan dan nedeljno da se vidi sa svojim roditeljima i da svoju decu odvede kod njih. Vreme sa bakom i dekom je neprocenjivo u odrastanju dece. Mnogi ne žive u istom gradu i tada je telefon nezamenjiv. Bar jednom na dan pozovite svoje roditelje ili oni neka pozovu vas. Neka se i vaša deca bar jednom dnevno čuju sa njima. Mnogima ovo deluje glupo ali verujte mi nije.Vreme prolazi i ono što prođe to se ne vraća. Jednog dana će mnogi žaliti što nisu nekome posvetili više vremena, više ljubavi, zagrljaj, osmeh ili lepu reč. Nemojte da se to desi vama.

Budite primer vašoj deci i oni će jednog dana, kada vi budete stari, vama pružiti ljubav na isti način. Sa svojim roditeljima imam sjajan odnos. Čujemo se svakodnevno a moji sinovi i više puta na dan. Ne mogu da zamislim da bude drugačije. Svaki dan se zahvaljujem što ih imam, što su tu i što su takvi kakvi jesu. Najdivniji roditelji, najbolji baba i deda. 



недеља, 13. март 2016.

Nezaposlenost - kako izaći iz začaranog kruga

Nedavno sam u jednoj grupi na FB videla objavu kako bi bilo dobro da se što više nas uključi i piše na temu nezaposlenosti. Ohoho...pa to je baš tema za mene. Pa evo odlučih da i ja dam svoj doprinos.Već  sam pisala o svom poslu i ne bih se ponavljala ali ukratko za one koji me od nedavno prate da ponovim.
Po struci sam profesor razredne nastave(učiteljica) koja je diplomirala 2003. godine. Za vreme studija sam radila nekoliko godina u jednoj parfimeriji kako bih se osećala korisno i doprinela kućnom budžetu. Naravno moji roditelji nisu želeli od mene da uzimaju novac ali bar nisam od njih tražila za moje potrebe, već sam sve ponosno sama finansirala. Kada sam diplomirala, nadala sam se da ću se zaposliti u što kraćem roku i raditi u struci. Na žalost nije bilo tako. Ući u školu je bilo teže nego što sam mislila. Prihvatala sam opet razne poslove, uglavnom rad u trgovini nadajući se da ću ipak jednom raditi u struci. Nakon nekoliko godina, 2007. godine uspela sam dobiti neku zamenu u jednoj skoli koja je trajala par meseci. Da ne dužim...Od tada pa do dana današnjeg ja radim povremene zamene. Ponekad sam imala prekide od par nedelja, ponekad par meseci a jednom i celu godinu. Kada god bi se ukazala prilika ja sam prihvatila da radim. Radila sam i kao učiteljica ali i kao nastavnik engleskog, tehničkog, srpskog...Kada god bi bio neki konkurs ja bih se svim srcem nadala da će se desiti čudo i da ću biti primljena za stalno. Ali nisam. Uvek je to bio neko drugi. Danima sam plakala, očajavala, mrzela ceo svet, osećala bes. Pitala sam se zašto se to meni dešava? Davala sam se 200% i na kraju ništa. Svaki put kada sam ostala bez posla moj organizam bi doživeo stres. Sve sam držala u sebi i nabacivala osmeh koji je značio:"Sve je ok!". A nije bilo. Kako je moglo biti? 
Onda sam sebe upitala:"Da li će ti nerviranje i briga pomoći da se zaposliš?"... "Neće!"  Upravo tako! Naučila sam važnu lekciju. Mogu plakati, besniti, ljutiti se na ceo svet, sve će biti isto. Moram nešto uraditi. Ali šta? To nisam znala. Htela sam na pošten način doći do posla, svojim kvalitetima se boriti. Pa dobro, biće onako kako mora biti. Pomislila sam da se možda sve dešava s nekim razlogom. Možda ima neko veće značenje sve ovo. Ko zna? Rešila sam da se opustim i na sve drugačije gledam. Svaki put kada sam ostala bez posla rekla sam sebi da je tako trebalo biti, da sam dobila vreme za nešto što treba da završim, u svemu sam gledala nešto dobro i pozitivno. Nisam se više nervirala i nikome u mojoj okolini nije bilo jasno kako mogu tako mirno prihvatiti otkaz. Ja jednostavno znam da se sve dešava s razlogom. 
Trenutno sam došla na ideju da pokušam da se otisnem u druge vode, možda učiteljski poziv nije ono čime bih se trebala baviti. Zašto ne bih nešto novo naučila, otkrila neke svoje skrivene talente i kvalitete? Ponekad nismo ni svesni svog unutrašnjeg blaga. I zato idem dalje. Ako treba da ostanem u prosveti, namestiće se situacija da se to i ostvari, a ako treba da se bavim nečim drugim otvoriće mi se nova vrata. Možda će to baš biti ono pravo. Možda je to nešto u čemu ću uživati i iskazati sve svoje talente. Ko zna?


Iz svega ovoga želim da shvatite da se nikada ne treba predavati i da uvek postoji rešenje. Gledajte sve sa pozitivnije strane. Ne očajavajte i ne kukajte jer kome je to još dobro donelo. Osmeh na lice, ljubav u srce i sve je moguće. Vi možete sve, samo napravite prvi korak. Usudite se ići dalje i kada mislite da je sve propalo. Ne, tada se tek rađa, nešto još bolje i veće. Verujte u sebe jer ja verujem u vas!

Vaša Tijana!