субота, 23. јул 2016.

Jesmo li svi life coach-evi?

Iako rizikujem da budem kritikovana imam potrebu da napišem svoje mišljenje o sve većem broju life coach-eva. Pošto sam savladala tu životnu lekciju da je prosto nemoguće da se svima svidimo, ne brinem o tome. Naravno, to je samo moje mišljenje i ne očekujem da se svi sa tim slože.



Na društvenim mrežama se pojavljuje zaista mnogo dobrih tekstova o ličnom razvoju, ima stvarno dobrih i korisnih saveta ljudi koji su prošli kroz razne izazove. Uz to postoje mnoge stranice i grupe koje su prepune metoda, afirmacija i motivacijskih poruka. Mislim da je to zaista dobro. Ljudi su počeli sve više raditi na sebi, edukovati se i izlaziti iz zone konfora. Počeli su tražiti sreću u sebi a ne spolja. Budimo se i to je veliki korak za čovečanstvo.

Međutim ne mogu da ne primetim da se na raznim stranicama ili grupama često javljaju ljudi koji nude svoje cocahing usluge. Onda stanem pa se zapitam koji deo sam ja tu prespavala? Nije mi jasno. Slažem se sa tim da za svakoga ima mesta na ovoj planeti, da nema konkurencije i da se svako svojom autentičnošću može izboriti za svoje mesto pod suncem. Međutim zar ne treba prvo počistiti u svom dvorištu? Znam ljude koji posao life coach-a rade sjajno, profesionalno i sa mnogo mudrosti. Ti ljudi žive život punim plućima. Oni su prošli uspone i padove, doživeli razne izazove i dizali se iz prašine još jači. Gradili su temelje ljubavi radosti, širili svetlost i ulivali nadu kada su mnogi odustajali. Takvi ljudi, koji su mnogo toga prošli, osetili na svojoj koži, isprobali bezbroj tehnika i metoda i uverili se u njihovo delovanje, oni koji su učili, učili, učili i učenjem stekli mudrost, oni su pravi life coach-evi. Samo onaj koji zaista živi ono o čemu govori može biti autentičan, sve ostalo su samo loše kopije. Znam da je to sad IN ali ne može se prodavati ljudima nešto što se nema. Nije dovoljno napraviti stranicu na društvenoj mreži, postaviti neke tekstove o sreći i pozitivnom razmišljanju, par motivacijskih sličica i reći da si coach. Ne! Da je tako i ja bih bila coach. Svako bi to mogao. Imam i ja stranicu na fejsu, imam i grupu. No to je samo mesto gde ja pišem svoje neke stavove, misli, delim sa ljudima sve ono lepo što mogu pružiti. Ali ja nisam neko ko bi bi mogao stati iza reči life coach. Zašto? Zato što i ja još nisam u potpunosti sredila svoje dvorište iako već dugo radim na tome. Ne mogu dati nekome nešto za čime i ja još uvek tragam. Prijateljski savet da, razmenu mišljenja i stavova svakako, ali biti life coach je nešto što smatram vrlo odgovornim poslom. Zato bih volela da se svi coach-evi zapitaju da li su zaista srećni, ispunjeni i zadovoljni svojim životom? Da li ima neki delić njihove bašte koji nije uređen kako bi trebalo? Ako se ovo zaista zapitate  dobićete odgovor jeste li vi spremni da budete neko ko će drugima davati savete kako da urede svoj život.

Svako od nas ima neki talenat koji je dobio dolaskom na ovaj svet. Ako coaching nije za vas, pogledajte dublje u sebe i naći ćete nešto u čemu ste baš vi najbolji. Sigurna sam u to. Ispoljite vaš talenat, budite jedinstveni i unikatni! Nemojte biti neko samo zato što je to sad popularno. Izgubićete ono što zaista posedujete samo vi i zbog čega ste došli na ovaj svet!

четвртак, 07. јул 2016.

A ovako je sve počelo!

Imam potrebu da sa vama podelim svoju priču, tj. kako sam počela sa radom na sebi. Juče je bilo tačno godinu dana od moje prve inicijacije u Reiki. Dan kada sam postala Reiki praktičar. Osvrnuvši se unazad videla sam svoju ogromnu transformaciju. Neki od mojih prijatelja i poznanika su mi i sami rekli da primećuju promenu, neki nisu ništa komentarisali ali ono što je najvažnije, ja vidim promenu. 

A kako je počelo?

Ja sam bila neko ko je izuzetno emotivan, sve sam doživljavala lično, pogađala me nepravda, želela uvek da ostavim dobar utisak i mislila da od drugih zavisi moja sreća i uspeh. Zbog svih tih osobina često sam znala biti tužna, besna i osećala sam se bespomoćno. Ne želeći da se to vidi, ja sam potiskivala sve to u sebe. Bila sam neko ko pada i odmah ustaje. Sve sam mogla, sve sam stizala. Na poslu sam se davala 200%. Moje "drugo ja" mi je stalno govorilo:"Dokaži se. Budi vredna ali poštena. Sve će to dovesti do uspeha." Tako sam i radila. Po struci učiteljica, koja 9 godina šeta (kada treba) od škole do škole popunjavajući rupe, bila sam zahvalna za sve zamene koje sam dobila. No kada su na neodređeno bili primani neki ljudi samo jer su imali vezu, ja bih plakala, mrzela ceo svet, zakon, državu...I opet ustajala i išla dalje.Sve je to bilo ok dok jednog dana nisam počela da osećam malaksalost, lupanje srca, gušenje. Iz čista mira mi se znalo to desiti. Odakle sad ovo? Šta se dešava? Hoću li umreti? Otišla sam kod doktorice i ispričala joj svoje simptome. Uz razgovor smo došle do zaključka da je to sve reakcija na nagomilani stres. Bila sam puna svega. Tada sam stala, pogledala se u ogledalo i rekla sebi :"Dosta je bilo! Nećeš to više sebi raditi!" Počela sam čitati na internetu o tehnikama, metodama koje mi mogu pomoći. Ne znam kako ali naletela sam na emisije "Tim Sinergija - Jutarnja kafa", a zatim na Anu Bučević, Natašu Vukoje... Čitala sam, gledala video klipove, motivacijske filmove, učestvovala u raznim online radionicama...Kupila sam svesku i počela pisati sve što sam čula, pročitala, saznala. U svom gradu sam čula da Danijela Demić i Snežana Boršoš organizuju razna predavanja i radionice. I tu sam se uključila. Sve je to trajalo oko godinu dana. Za to vreme, mnogo toga sam naučila ali kao da mi je nešto falilo. Ali šta? U tom momentu naletela sam na članak o Reikiju i u roku nekoliko dana videla da će Danijel Salijević kod Nore u emisiji govoriti o tome. Nakon emisije, kontaktirala sam Danijela. Budući da je njegova učenica Gordana Mijatović iz mog grada, preporučio mi je da probam jedan tretman kod nje. Tako je i bilo. Nakon prvog tretmana ja sam osetila neverovatan priliv energije, osećaj opuštenosti i zadovoljstva. Ja sam neko ko je inače uvek teško donosio odluke ali ovaj put sam nakon prvog tretmana rekla da ja želim da postanem Reikista. Po osećaju sam znala da je to dobre odluka. Tako je i bilo. Inicirala sam se u prvi, a nakon 3 meseca i u drugi stepen Reikija. Promene koje su počele bile su toliko suptilne da ih ja nisam ni primećivala. Radila sam autotretmane, bila u kontaktu sa učiteljem koji je uvek bio tu za mene. Odjednom, kao da sam postala otvorenija, opuštenija. Postavila sam prioritete i zaista shvatila da to što se ja nerviram zbog posla neće pomoći da ga dobijem. Opustila sam se i rekla:"Biće kao treba biti!"I bilo je. Prestala sam brinuti kada ostanem bez posla i zaista osetila radost zbog toga. Nema osećaja teskobe. Počela sam u svemu gledati pozitivne stvari. Bila sam bez posla ali sam imala više vremena za porodicu, čitanje, rad na sebi...Odjednom su mi se zamene po školama nadovezivale jedna na drugu, bez pauze, počela sam raditi honorarno radionice za predškolce, imala sve više dece na privatnim časovima engleskom. Jedva sam postizala sve. A onda se desilo nešto neočekivano. Dobila sam ponudu jedne privatne škole stranih jezika da radim kod njih. Wow, oduvek sam maštala o tome. Sjajno! Zatim sam dobila ponudu iz jedne škole da menjam učiteljicu godinu dana. Kontrast! Šta sad? Nakon par dana razmišljanja, ja sam odabrala privatnu školu. Mnogi su bili u neverici da sam odustala od državne škole i veće plate ali ja se sada rukovodim srcem. To mnogi ne mogu razumeti. I ne krivim ih. Nakon te jedne godine ja ću opet biti samo zamena a u privatnoj školi ću ja biti ja. Neko ko je član tog kolektiva, neko pripada tamo, neko ko obožava to što radi. Ja ću biti ispunjena radošću, a to je nezamenjivo. Sada razumem zašto nisam bila primljena u školu na neodređeno. Mene je čekalo nešto drugo a to nisam tada znala. Tek kada se okrenemo unazad vidimo zašto se u nekom trenutku nešto jeste ili nije dogodilo. I ja sam, kao i mnogi očekivala da kada postanem Reikista, sve će se promeniti pokretom čarobnog štapića. Sada znam da nije tako. Sada zaista razumem Reiki energiju. Ona me je polako otvarala, pokretala, slagala situacije i meni pomogla da upoznam dublje sebe i svoje potrebe. Naravno, ja još uvek radim na sebi. Ima tu posla. Rad na sebi je celoživotni proces i uživam u tome. No za ovih godinu dana sam zaista upoznala sebe i shvatila šta je važno u životu i šta ja želim. Reiki, meditacija, vizualizacija i mnoge druge tehnike i metode su postali deo mog života. Sada znam da sam ja kreator svog života, radujem se tome i preuzimam odgovornost za sve. Uživam u kreiranju i nikoga ne krivim za ništa.



Svima vama, dragi ljudi, želim da poručim da vi možete sve što poželite samo morate odlučiti svoj život uzeti u svoje ruke. Bez straha, bez onog "ali...", "šta ako..."... Odlučite i krenite. Možete pročitati brdo knjiga, pogledati milion videa ali vi ste ti koji morate krenuti napred. Niko to umesto vas ne može uraditi. Ako ja mogla, možete i vi! Opustite se, uživajte u životu i ne brinite. Biće onako kako vi kreirate, onako kako je najbolje za vas. Verujte Univerzumu i ako se dogodi kontrast jer je on baš tada trebao da se dogodi. Budite srećni i uživajte u svojoj kreaciji života!

Love!

петак, 01. јул 2016.

Čeprkanje po svesti

Jutro je. Sedim, pijem kafu, surfam po fejsu i dođe mi misao. Davno sam pisala na blogu. Osećam veliku potrebu da iz sebe izbacim bujicu reči. Osećam potrebu da pišem, da se izrazim.Vrim film unazad o svom životu, prebiram po mislima, starim i novim uverenjima. Koliko se samo stvari u meni promenilo. Zaključujem.

Imam potrebu mnogo toga reći o sebi. O sebi kakva sam bila i o sebi koja postajem. Kao da ne nalazim prave reči ili se možda plašim da se vratim unazad. U glavi mi je bezbroj pitanja, zaključaka, odluka, želja. Odavno planiram da napišem knjigu ali nikako da krenem? Šta me sprečava? Još uvek tražim odgovor. Da li je pravo vreme? Mislim da uvek jeste. Sigurna sam da bi moja knjiga mnogima pomogla na putu samospoznaje. Zato, napisaću je. Sigurna sam. 

Razmišljam o tome kako vidim velike transformacije u svojoj svesti. Vidim velike transformacije u svesti mnogih ljudi. Svemir se pokrenuo. Mnogi su se okrenuli duhovnosti. To je sjajno. Jedino sam shvatila da samo sebi možemo pomoći i samo sebe menjati. Ne pokušavajte promeniti druge ako oni to ne žele. Okrenite se sebi. Biti prijatelj sa samim sobom je najveće i najiskrenije prijateljstvo. Priznati sebi sve svoje mane i krenuti u transformaciju je najveći poklon koji sami sebi dajemo. Mislim da je u svemu najteže doneti odluku i istinski verovati u sebe. Kada to postignemo, sva čuda su moguća. Kada krenemo od srca, od duše, skinemo okove razuma...postajemo moćni. Toliko moćni da ni sami sebe ne prepoznajemo. Ja sam to uradila. Učinila sam krupan korak, učiniću ih još. Sad znam koliko sam sebe kočila u nekim stvarima, ugađali svima, samo ne sebi.



Budite dobri prvo prema sebi, slušajte sebe, oslonite se na svoju intuiciju. Samo tako ćete biti dobri i za druge. Ispunjen život je samo onaj koji ste sami kreirali. Samo krupni koraci vas mogu otrezniti. Teški su. Ponekad izazivaju i suze. No, suze kad se izliju, ostaje mir. Ostaje spokoj u duši i mir sa samim sobom. Bez onog "Šta ako..." Samo veruj, duboko u sebi veruj i svet je tvoj.


недеља, 29. мај 2016.

Dan sa Anom Bučević

Konačno nađoh malo vremena da sednem i napišem vam par reči o seminaru Ane Bučević. Anu pratim vec oko 2 godine. Odmah mi se mnogo dopalo što je opuštena, jednostavna i što nesebično deli svoje znanje sa nama. Dugo sam je samo slušala a onda rešila da počnem primenjivati i neke tehnike. O promeni u svom životu u nekom drugom postu, a sad o seminaru.

Prošle godine sam imala veliku želju da prisustvujem Aninom seminaru ali se nekako nisu poklopile mogućnosti. Ove godine, negde u januaru, razgovarala sam sa jednom drugaricom i ona mi kaže kako bi volela da ide ali ne bi sama. Rekla sam joj kako ne znam hoću li imati novaca i onda se setim da je seminar tek u maju i da ću ga imati vremena sakupiti. Budući da dajem privatne časove engleskog, odlučila sam kad god mogu, odvojim malo za seminar. Tako je i bilo. Sakupile smo novac, prijavile se i juhuuu...idemo!Brojale smo dane. Konačno, dan seminara. Jutro prelepo. Sve je govorilo da će ovo biti nezaboravan dan.

Tako je i bilo. Ne mogu rečima opisati osećaj kada smo stigle u hotel "Park".Tu se već među nama prisutnima osećala meverovatno pozitivna energija. Moram naglasiti da je Ana veliki profesionalac i da je počela seminar tačno u minut i tako ga i završila. Na žalost nismo se uspele ubaciti u prve redove pa sam, budući da sam niska, virila između glava ali sam uspela da je vidim. Na stranu to, uspela sam da je čujem, ali zaista čujem. Na bini mala žena, a tako velika, tako zrači i pleni. Ono što me oduševilo je njen komentar kada je jedna žena ustala i rekla da je voli. Odgovorila je: "Ne, ne volite vi mene. Vi volite ono što ja u vama budim!". Wow, koliko je to bilo jako. Tada sam shvatila da je to zaista tako. Mi zaista volimo ono što ona u nama budi. 

Za vreme seminara, zaista smo osetili šta znači živeti u trenutku. Čini mi se da smo svi bili u trenutku, pažljivo je slušali i upijali sve što je rekla. Živeti u sadašnjosti je nešto veoma važno. Često ljudi govore "Biću srećan/na kada..." a ne shvataju da i kada dođe "kada" biće "sada". Sve je u SADA! Saša je isto ispričao svoje iskustvo sa karcinomom. Mislim da je mnogima koji imaju to iskustvo, pomogao u spoznaji koliko je do nas samih. Oduševilo me saznanje da ću u momentu "smrti" biti pitana želim li otići i da će to biti samo moj izbor. Mi dolazimo po iskustvo na ovu planetu ali mi svesno možemo to promeniti ako želimo. Sve je na nama. 

Nešto što me je baš razdrmalo je rečenica "Ljudi kojima ste okruženi su odraz vaše vibracije". Tada sam shvatila koliko još moram raditi na sebi. Ljudi koji me okružuju su i na niskoj i na visokoj vibraciji. Ima ih raznih. No svesna sam da je ovo putovanje i da ceo život radimo na sebi. To je sjajno! Rečenica koju sam takođe zapamtila je da nije poenta samo misliti pozitivno. Mnogi misle da je loše imati "loše"dane. Nije. Važno ih je samo prihvatiti, proživeti i otpustiti. Budite svesni misli. Prihvatite da imate i loše misli.

Jedna od najmoćnijih stvari je zahvalnost. Budimo zahvalni na svemu što imamo i ništa ne shvatajte zdravo za gotovo. Kada bi nam neko rekao da ćemo se ujutro probuditi bez svega na čemu nismo bili zahvalni, svi ljudi bi počeli pisati kilometarske tekstove zahvalnosti. Inače se često pitamo na čemu bi mogli biti zahvalni.

Događaj koji ću pamtiti je iznenađenje za Anu koje smo priredili. Na fb je postojala tajna grupa nas koji idemo na seminar u Novi Sad i dogovorili smo se da, kada počne drugi deo seminara, ugase svetla i krene muzika pesme Nine Badrić "Za dobre i loše dane". Ta pesma je Anu dizala sa dna pre par godina. Muzika je krenula, mi smo svi ustali i pevali. Ana je bila oduševljena, krenule su suze. To je bio poseban osećaj. Što bi ona rekla: "Naježila sam se!" Energija na vrhuncu!

Kasnije smo meditirali. Neki po prvi put. Sjajno! Ljudi su postavljali pitanja, mi upijali Anine odgovore, slušali tuđa iskustva. Sve u svemu, vredelo je svakog uloženog evra. Žao mi je samo što se nisam uspela slikati sa njom ali bila je velika gužva i nisam se htela gurati jer se zaista nije mogla sa svih 500 ljudi slikati.

Šta reći sem da svima preporučujem Anin seminar od srca i zahvaljujem Ani na svemu što nam nesebično pruža a to nam sve služi da spoznamo ko smo i podigne nivo svesti.

Sve vas ljubim i želim predivan dan!







уторак, 24. мај 2016.

Kako u meditaciji prepoznati "govornika"?

Zamolili ste me da pišem o meditaciji i kako u njoj prepoznati da li čujete glas svoje duše ili ega. Budući da se ne volim praviti pametna i da sam i ja, kao i vi, putnik na svom životnom putovanju, pisaću o svom ličnom mišljenju, iskustvu i onome što ja znam o ovoj temi.

Meditacijom sam se počela baviti pre oko 2 godine. U početku nisam bila redovna, nisam imala vremena, osećala sam da mi srce lupa dok meditiram i imala razne izgovore. Vremenom sam počela tražiti ono što mi prija. Ponekad su to bile vođene meditacije, ponekad samo uz instrumentalnu muziku ili u tišini. Sama sa svojim mislima. 

Najbolja poza je da sedite u lotos položaju, da su vam leđa prava a dlanovi na natkolenicama. Meni su dlanovi uglavnom okrenuti na gore. Tako mi prija. Mnogi se osećaju dobro da meditiraju ležeći i to je ok. Bitno je da vam je udobno. Gledajte da ste uvek obučeni malo toplije od onoga kako bi ste bili obučeni da ste u pokretu. Zašto? Zato što se temperatura tela spušta u toku meditacije i može vam biti hladno. Zatvorite oči i umirite um. Koliko dugo meditirati? Koliko vam prija. Ja meditiram od 15 do 30 minuta. Važno je da meditirate bar jednom na dan(najbolje ujutro, ali može i uveče), a po mogućnosti i ujutro i uveče. Neka vam to bude u dnevnom rasporedu. U početku će vam se rojiti misli po glavi. Nemojte obraćati pažnju na njih. Primetite ih i pustite da odu. Ne uplićite se u misli i ne učestvujte u razmatranju. Fokusirajte se na udah i izdah. Pratite tok vazduka kroz vaše telo. Možete takođe zamišljati da udišete belu svetlost i da vam ispunjava telo, a izdišete sivu.



E sad,kako znati, kada vam dođe misao, da li je ona unutrašnji glas koji vam nešto govori ili ego koji se buni jer nije dominantan? Tako što ćete pratiti osećaj i emocije. Kada iz vas govori vaše unutrašnje biće, vaš duh, tj.nefizičko ja, vi ćete osetiti radost, sreću i ispunjenost. Ako vam to govori ego, možete osetiti odmah nelagodu i odbojnost ili čak osećaj zadovoljstva na trenutak, ali vrlo brzo će taj osećaj iščeznuti. Tada ćete osetiti sumnju. Da li je to tako, da li bi to trebalo ili možda ne, itd. Znači pratite misli ali ne upuštajte se u razmišljanje. Pratite emocije, osetite ih. One će vam biti pravi pokazatelj ko se javlja u vašoj glavi i ko vam šapuće.

Na svom putu promene, meditacije je prvi korak. Bez toga nema ni reči o radu na sebi. Meditacijom mi ulazimo u sebe i spoznajemo sebe. Podižemo nivo svesti a to je već važan korak za nas. 

Želim vam divan dan!