недеља, 30. децембар 2012.

Ispraćamo 2012. godinu

Sedim. Čaj od anisa na stolu. Jelka svetluca. Deca se igraju i povremeno svađaju. Hm,valjda je to normalno. Osećam se umorno. Ovih dana sam imala puno obaveza pa se dosta iscrpeh. Moji roditelji su nam bili na ručku. Popodne muž otišao na posao a mi sedeli i ćaskali uz kaficu. Divno! Kasnije mama i ja pravile neki kolač za sutrašnje slavlje. Mmmmmm...deluje ukusno. Nadam se da ću odoleti iskušenju da ga probam pre nego što nam dođu gosti.

Sutra uveče dočekujemo 2013. godinu. Doći će nam rođaci sa dvoje dece. Biće malo roštilja, ruska salata, mimoza salata,kiflice i kolač. Za decu smo spremili balone i prskalice. Osećam da će biti veoma živo kao i uvek kada su deca tu. Da, dočekujemo narednu godinu i kao i uvek vršim retrospektivu godine kojoj kažemo "Doviđenja". Kakva je bila? Hm...Sve u svemu nije loše. Bilo je uspona i padova, radosti i tuge, osmeha i suza,...al to je život. Uvek očekujemo da nam dolazi bolje vreme, više uspeha i manje razočarenja. Tako se i ove godine nadamo da ćemo ući u bolji period života. Uvek sam bila osoba koja voli život i ceni svaki momenat koji proživi. Iz svih događaja pokušavam izvući nešto dobro.Iz svega pokušavam izvući neku pouku i izaći jača iz svega toga. Svaki pad gledam kao šansu za novi let i kažem sebi "Ko zna zašto je ovo dobro". Naravno ne može se u svakoj situaciji izvući nešto dobro ali to radim kad god je moguće. 

Najveći poraz koji mi se desio ove godine je kada sam ostala bez posla. Posebno mi je teško palo što mi je učinjena ogromna nepravda. Dobijala sam pohvale za svoj rad i zalaganje a onda dobila otkaz uz obrazloženje koje ne pije vodu. Bila sam očajna. Pokušavala sam se opet ukrcati na taj brod al bez jake veze nemaš šanse da se zaposliš u školi. Onda mi je jednostavno dosadilo da molim i čekam i zatvorila sam to poglavlje svog života. Znam koliko vredim i idem uzdignute glave dalje. Sada tražim posao u drugim vodama gde neće biti važna veza već tvoj rad, trud i zalaganje. Znam da ću uspeti. Verujem u to. I zato ostavljam sve ono loše što sam doživela u 2012. godini, nosim sa sobom lepe trenutke, sve stečene pouke i verujem da me čeka bolje sutra.

Svima koji čitaju ovaj post od srca želim srećnu i uspešnu Novu 2013. godinu i da nam svima bude protkana   divnim trenucima koji će nam mamiti osmehe a ako se i desi nešto što će nas rastužiti da iz svega toga izađemo jači i odlučniji.

U ponoć poljubimo voljene, zamislimo želju i nazdravimo!


SREĆNA NOVA 2013. GODINA


среда, 19. децембар 2012.

Novogodišnje odluke

Evo približava nam se 2013. godina i kao i svake godine već uveliko vlada praznična euforija. Ceo grad je okićen, sve šljašti i svi su u nekom trku. Kupuju se pokloni, prave planovi za doček, deca pišu pisma Deda Mrazu, donose se novogodišnje odluke,...Gledajući sve to nekako je i mene uzeo taj zanos pa i pored svih nedaća nekako se osećam poletno i euforično. 



Prvi put smo pozvali goste kod nas da 31.12. zajedno dočekamo Novu 2013, godinu. Do sada smo uvek išli kod nekoga ili bili sami kod kuće. Dopada mi se ideja da ja budem u ulozi domaćice. Već uveliko razmišljam o meniju a u tome mi pomažu i moji sinovi. Oni će mi takođe pomoći da okitimo stan i jelku. Biće sve divno, šljašteće, šareno,...Neke ukrase ćemo sami napraviti a neke ćemo kupiti. 





Obožavam ovaj period godine pa čak i kad je kriza, nema se novaca, svi se pitaju kako će kupiti poklone. No ipak i pored toga volim decembar. Ne mora to uvek biti skup poklon, deci je vazno da dobiju maka i sitnicu, čokoladicu, slikovnicu, nije važno. Važno je da je porodica na okupu, da smo srećni, da smo zahvalni na onome što imamo, da volimo jedni druge i sve to uz božićne pesme i osmeh na licu. Trenutno slušamo ovu :


i ovu:



Kad se približava Nova godina uvek pravimo planove i donosimo odluke. Ja bar pravim a mislim da to radi i dosta vas. Nekada  te planove ostvarim a nekad samo delimično. U svakom slučaju važno je sebi postaviti cilj. 


Neke od odluka koje ja donosim za narednu godinu su sledeće:


  • Početi se zdravije hraniti
  • Naći posao
  • Raditi na svom usavršavanju
  • Bolje ću se organizovati
  • Naći vreme za vežbanje
  • Svaki dan naći malo vremena za sebe
  • Manje sedeti za kompjuterom (automatski ću ispuniti prethodnu tačku)
  • Više kvalitetnog vremena provoditi sa svojom decom
  • Više uživati u životu a manje se nervirati
  • Obnoviti vožnju


Trudiću se da se zaista držim ovih odluka. No ako i malo kiksnem neću sebe kriviti zbog toga. Samo ću reći sebi: "Glavu gore, idemo dalje".

Koje su vaše novogodišnje odluke?

недеља, 09. децембар 2012.

Sneg



Juče ujutro me probudilo tužno lice mog strijeg sina. "Mama, najavili su danas sneg a još ga nema" rekao je. Nasmejala sam se i objasnila da će možda pasti u toku dana. Svakih desetak minuta je trčao na prozor da vidi ima li promene kad odjednom..."Mamaaaaaaaa, pada sneeeeeg!!!".Taj sjaj u očima koji sam onda videla kod njega podsetio me na detinjstvo. Bože koliko su deca iskrena, koliko se samo iskreno raduju. Raduju se malim stvarima kao što je sneg. Mi ga odrasli često mrzimo jer ga moramo čistiti ispred kuća, onemogućava nas da idemo gde smo naumili, pravi blato kad se topi,...a deca ga obožavaju. Vole kad im pada na lice, topi im se na malim crvenim nosevima. Vole da prave grudve čak i kada im rukavice postanu mokre i ruke hladne. Trebamo učiti od dece i uživati u tako jednostavnim i malim stvarima. Ja sam to juče pokušala i bilo mi je divno.

Mlađi sin i ja smo starijeg vodili na trening. Sneg je vejao i vejao a mi smo se smešili i uživali kao da nas greje sunce. Na povratku kući smo pravili grudve i gađali se. Deca su cičala od radosti a svaki pogled na njihova ozarena lica i crvene noseve u meni je stvarao osećaj topline oko srca. Ta neka posebna smirenost, osećaj da nikuda ne žurimo, da smo tu u ovom trenutku i prepuštamo se zimskoj čaroliji. Tako je čarobno stajati tu i pustiti da te deca vrate u detinjstvo.

Kao dete sam obožavala sneg i zimu. Sećam se da sam sa drugaricama na povratku iz škole uvek svraćala na jedan brežuljak nedaleko od svoje zgrade i spuštala se niz njega na nekom kartonu. To je bio doživljaj. Ni sanke nam nisu trebale.Na žalost te graje više nema. Kada god prođem tim putem ne vidim više decu na tom bregu. Gde su nestala? Šta se promenilo? Ne znam. Verovatno u toplini svoga doma igraju video igrice. Da, vremena su se promenila. No meni je drago što sam uz svoju decu opet doživela onu istu lepotu i čaroliju na snegu kao kad sam bila dete.

Danas posle podne smo isplanirali da pravimo Sneška Belića. Biće to još jedno predivno popodne s decom. A kad nam se zarumene obrazi ući ćemo unutra u naš topli dom i pijuckati topli čaj dok se napolju polako spušta mrak.


петак, 07. децембар 2012.

Danas sam bljak, ali sutra je novi dan!

Veče je, 19.42h i osećam se bljak! Baš tako.Vučem grloboljku već nedelju dana. Tako to biva kad ne preležiš već se zezaš i govoriš sebi: "Ma nije mi ništa". Taman kad sam pomislila da je bolje a grlo opet počelo da boli, užasno boli. Sve me boli, svi mišići i kosti. Šta ja to pišem? Pa rekla sam sebi da ću uvek u svemu tražiti lepšu stranu, neću kukati,...a sad...Al kako naći lepu stranu u ovome? Hm...Eh da...lepša strana je to što sam uz svog sina popodne 3 sata odspavala što ne pamtim kad se poslednji put dogodilo. A osim toga, pa imam i ja pravo malo da bolujem i budem loše zar ne? Zašto uvek ja moram biti ta koja će da mazi pazi, teši, miluje,donosi topao čaj u krevet...? Malo ću i ja da se mazim i da pustim da me maze. Bar ponekad. Ah kako je to lepo. A sutra ću opet biti ona stara, ona koja drži sve pod kontrolom, ona koja sve može i koja je uvek nasmejana. Još samo danas me pustite da budem smorena, neoprane kose, ćutljiva i da mi samo oči vire ispod ćebeta. Hoće li mi neko skuvati čaj? Biću mu neizmerno zahvalna. 


Kad naiđu ovakvi dani, kada sam bolesna ili tužna trudim se da razmišljam pozitivno i verujem da misli mogu uticati na ceo naš život. Ubeđena sam da afirmacije zaista deluju. Samo ponekad mi se desi da ne mogu sebe da nateram da pozitivno razmišljam. No to je sve stvar vežbe. Teram sebe da vidim stvari kao pozitivne i vedre i verujte da kad se udubiš zaista možeš sebe da vidiš kao osobu koja je srećna i zadovoljna. Pa ništa se ne dešava preko noći zar ne? Tako je i ovo proces koji traje al mislim da deluje. Šta vi mislite? Jeste li ikada pokušali? Pokušajte. Evo ja sebe zamišljam trenutno kao zdravu, nasmejanu, srećnu. Sutra ću se sigurno tako probuditi. Videćete. Još samo da mi počnu delovati afirmacije za posao...e tu je nešto zapelo, al ne predajem se ja tako lako.

Evo par afirmacija koje redovno ponavljam:


  • Volim sebe
  • Moj život je savršen
  • Uživam u poslu kojim se bavim
  • Osećam se savršeno dobro
  • Postižem sve ono što zamislim
  • Bogata sam
  • Novac mi dolazi sa svih strana
  • Puna sam energije


Ovo su samo neke od mnogih. A sada vas ostavljam da sami smislite svoje afirmacije dok ja uživam u svojoj oazi. I zapamtite ...


среда, 28. новембар 2012.

Deco volim vas!!!

Eh,sedoh. Da mi je sad još čaša dobrog crnog vina...Inače ne volim alkohol al sad bi mi bas pala.Već 2 dana sam turbo mama. Šta to znači? Mlađi sin je opet bolestan. On pokupi razne viruse svake 2-3 nedelje. Da poludiš. Već sam iscrpljena. A još ne ide u vrtić. Šta će biti kad krene...No u svakom slučaju dve noći ne spavam, izgledam ko rakun,držim časove engleskog i ni jednom nisam zaspala na času. E to se zove uspeh. Uz to pomažem starijem sinu oko domaćeg, kuvam, perem, spremam, širim veš...E onda se malo divim sebi zajedno sa svojim mužem koji me pita: "Kako znaš napamet šta kad kome daješ od lekova, inhalacija...?" E to se zove uigranost. Ušla sam u mašinu i samo se vrtim u bubnju. Haha...Volela bih da me nekad neko snima. Samo mi roleri fale. Sve ko na traci u fabrici. Prava turbo mama.

Sad mi pade nešto napamet. Juče, dok sam išla do sinovljeve doktorice, naletim na grupicu srednjoškolaca. Sasvim slučajno se upletem među njih i posmatram ih. Sećam se sebe u tim godinama. Koliko sam bila bezbrižna samo to nisam znala. Koliko sam bila hrabra da se upustim u nešto što sad ne bih. I to tad nisam znala. Koliko mi je sad život drugačiji. Poželeh da se vratim u taj period života. Ah kako mi je bilo lepo. No onda se setih tatine pokojne tetke koja je uvek govorila "Svaki period života ima svoje čari, samo ga treba znati živeti i uživati u njemu". Ima logike. Osetih ogromnu ljubav prema svojoj porodici i sreću što ih imam. Da, lepo mi je. Iako sam bez posla, lepo mi je. Pa biće jednom i taj posao valjda. Samo treba veroveti. A ja verujem. Još uvek nakon svih uspona i padova verujem u čaroliju. A to su me naučila moja deca. Hvala im na tome. Hvala im što mi pomažu da ne izgubim ono najvažnije u životu, veru, ljubav i iskrenost. Deco volim vas!!!

Volim vas kad se smejete, volim i kada se svađate. Kad ste bolesni i želite da ste ko čičak zalepljeni uz mene a i kad ste zdravi i skačete po nameštaju. Volim vas kad mi od vas skače kosa na glavi, kad vrištite i izluđujete me sa bezbroj pitanja. A i onda kad me nežno gledate, kad me vaše ručice grle i tople usnice ljube.    Moj život ima smisao, sad u ovom trenutku i ja sam srećna. Odlučila sam da budem srećna i uživam u svakom dragocenom trenutku svog života. Eh da mi je još samo ta čaša crnog vina...


петак, 23. новембар 2012.

Jedan sasvim običan dan

Sedim i ćutim. Sama sa svojim mislima. Jedno dete u krevetu, sad će i drugo. Šolja čaja pored mene...mmmm kako divno miriše. Volim miris cimeta. Opuštam se. Dan je bio buran. Sama s decom celo popodne. To znači cika, vriska...izigravam sudiju, pokušavam da im objasnim da su braća i da treba lepo da se igraju...Ne shvataju. A kako i bi, još su mali. Hm...imam potrebu da pišem. Pokušavam da saberem misli. O čemu bih vam pisala? Tutnji mi u glavi. Još uvek čujem svoju decu: "Zašto si škrtica?"..."Nisam ktica". Hahaha, deca. Mmmmm opet mi miriše čaj. Možda me taj miris opusti i dobijem ideju za pisanje. Možda!

Opet sam danas bila dugo za kompjuterom. Večito imam potrebu da nešto istražim, pronađem, milion tema me zanima. Onda učim engleski, opet nešto istražujem, virnem na Fb, Twitter...Uporedo vičem na decu koja samo što se ne poubijaju. Postajem alergična na ono čuveno "Mamaaaaaaaaa..."Onda skočih i shvatih, preterala sam.Uhvatim ih obojicu i počnem ih golicati. Ciče, vrište, uživaju. Ma mani bre kompjuter, dečji osmeh se ne može ničim zameniti. Donela sam odluku. DEFINITIVNO smanjujem vreme provedeno pred kompom. Samo koliko je neophodno za moj duševni mir. Moj muž me nekad zeza da sam ovisnik. Haha, možda je i u pravu. Imam još nekoliko definitivnih odluka al o tome neki drugi put.

Elem, sutra je novi dan. Decu planiram da pošaljem kod babe i dede a ja...E sad svi očekujete da ću napisati  da ću da uživam, opuštam se...A ne, na žalost. Sutra je dan za generalku, veliko spremanje. Možda eventualno ubacim negde u raspored pola sata u zagrljaju svog dragog uz popodnevnu kaficu al to je sve.

Odoh sad da kupam sina, operem brdo sudova koje me čeka u kuhinji i šćućurim se pod ćebe uz neku dobru knjigu dok čekam muža s posla. Koju li ću izvaditi s police? Videću kad operem sudove. Uvek me taj posao inspiriše. Da, da...

среда, 21. новембар 2012.

Moj prvi blog

Sedim za računarom i pokušavam da saberem misli...Ne ide!!! Stariji sin u kuhinji radi domaći zadatak još od 14h...ludim. Mlađi ga periodično zabavlja dok ja krčkam polako. Mislim da će ovo potrajati. Odlučih da počnem blogovati. Nekako me to privlači,da iskažem sve emocije,dobre,loše...kako god. Imam utisak da sam nekome nešto rekla. Pa za početak kopiram svoj prvi blog sa jednog sajta a nastavak sledi.


Hm…šta da napišem?

Da,verovatno bih se prvo trebala predstaviti. Pa dobro…Zovem se Tijana, udata sam i imam dva sina, od 7 i nepune 3 godine.Živim u Subotici, svom rodnom gradu. Po struci sam učiteljica, bez posla. To mi je trenutno najveći problem.No i nakon nepravde koja mi je nekoliko puta učinjena ne odustajem od svog poziva.Budući da znam engleski koji sam u nekoliko navrata i predavala u školi,dajem privatne časove i tako malo nadopunjujem budžet a uz to radim posao koji obožavam.Izuzetno sam ponosna kada učenici koje sam ja pripremala za neki kontrolni il odgovaranje dođu i kažu da su dobili 5. Odmah mi puno srce i najveća satisfakcija.Veliki sam borac i kad padnem, kao feniks se dižem iz pepela i idem dalje.Osmeh mi je uvek na licu i trudim se da uvek tražim ono nešto malo,lepu u svemu što izgleda kao loše.

Moja deca…pilići moji. Obožavam svoju decu. Oni su moj razlog za borbu. Filip i Marko se jako vole al se isto tako kao i sva braća posvađaju. Onda ja izigravam sudiju. Kad su bolesni ja sam bolesna sa njima,kad su dobro skidam ih s plafona. Kad su gladni,odmah im spremam omiljeno jelo. Kad neće da jedu,brinem se. Bude mi žao kad zasednem za kompjuter i nešto satima kuckam,tražim i onda shvatim koliko sam malo sa njima.Onda se igramo,golicama,čitamo.Njihovi osmesi zlata vrede.No nisam popustljiva i imam određena pravila koja moraju da se poštuju.

O mužu…hm…on je moja mladalačka ljubav. Upoznali smo se sa 16 god.i nakon 10 godina zabavljanja se venčali. U braku smo nepunih 10 godina. Da li je to dobro ili loše…? Teško je reći. Ima trenutaka kad ga obožavam, kad je divan prema meni, prema deci, pomogne mi u svemu…Onda odjednom počne da mi ide na živce i svaki njegov komentar mi je kao strela. Hm…verovatno je to normalno.

Inače ovo je moj prvi blog. Čitala sam dosta blogova i to mi je uvek delovalo privlačno al nikad da se usudim ili nađem vremena da i sama pišem. E evo sad se odlučih. Volim da pišem za svoju dušu, da čitam, slušam muziku…spremam se da krenem na yogu ili zumbu. Skroz kontra jel? Pa takva sam ustvari ja. Zanima me mnogo stvari. Ali otom potom… upoznaćete me. Za sad ovoliko.