среда, 28. новембар 2012.

Deco volim vas!!!

Eh,sedoh. Da mi je sad još čaša dobrog crnog vina...Inače ne volim alkohol al sad bi mi bas pala.Već 2 dana sam turbo mama. Šta to znači? Mlađi sin je opet bolestan. On pokupi razne viruse svake 2-3 nedelje. Da poludiš. Već sam iscrpljena. A još ne ide u vrtić. Šta će biti kad krene...No u svakom slučaju dve noći ne spavam, izgledam ko rakun,držim časove engleskog i ni jednom nisam zaspala na času. E to se zove uspeh. Uz to pomažem starijem sinu oko domaćeg, kuvam, perem, spremam, širim veš...E onda se malo divim sebi zajedno sa svojim mužem koji me pita: "Kako znaš napamet šta kad kome daješ od lekova, inhalacija...?" E to se zove uigranost. Ušla sam u mašinu i samo se vrtim u bubnju. Haha...Volela bih da me nekad neko snima. Samo mi roleri fale. Sve ko na traci u fabrici. Prava turbo mama.

Sad mi pade nešto napamet. Juče, dok sam išla do sinovljeve doktorice, naletim na grupicu srednjoškolaca. Sasvim slučajno se upletem među njih i posmatram ih. Sećam se sebe u tim godinama. Koliko sam bila bezbrižna samo to nisam znala. Koliko sam bila hrabra da se upustim u nešto što sad ne bih. I to tad nisam znala. Koliko mi je sad život drugačiji. Poželeh da se vratim u taj period života. Ah kako mi je bilo lepo. No onda se setih tatine pokojne tetke koja je uvek govorila "Svaki period života ima svoje čari, samo ga treba znati živeti i uživati u njemu". Ima logike. Osetih ogromnu ljubav prema svojoj porodici i sreću što ih imam. Da, lepo mi je. Iako sam bez posla, lepo mi je. Pa biće jednom i taj posao valjda. Samo treba veroveti. A ja verujem. Još uvek nakon svih uspona i padova verujem u čaroliju. A to su me naučila moja deca. Hvala im na tome. Hvala im što mi pomažu da ne izgubim ono najvažnije u životu, veru, ljubav i iskrenost. Deco volim vas!!!

Volim vas kad se smejete, volim i kada se svađate. Kad ste bolesni i želite da ste ko čičak zalepljeni uz mene a i kad ste zdravi i skačete po nameštaju. Volim vas kad mi od vas skače kosa na glavi, kad vrištite i izluđujete me sa bezbroj pitanja. A i onda kad me nežno gledate, kad me vaše ručice grle i tople usnice ljube.    Moj život ima smisao, sad u ovom trenutku i ja sam srećna. Odlučila sam da budem srećna i uživam u svakom dragocenom trenutku svog života. Eh da mi je još samo ta čaša crnog vina...


петак, 23. новембар 2012.

Jedan sasvim običan dan

Sedim i ćutim. Sama sa svojim mislima. Jedno dete u krevetu, sad će i drugo. Šolja čaja pored mene...mmmm kako divno miriše. Volim miris cimeta. Opuštam se. Dan je bio buran. Sama s decom celo popodne. To znači cika, vriska...izigravam sudiju, pokušavam da im objasnim da su braća i da treba lepo da se igraju...Ne shvataju. A kako i bi, još su mali. Hm...imam potrebu da pišem. Pokušavam da saberem misli. O čemu bih vam pisala? Tutnji mi u glavi. Još uvek čujem svoju decu: "Zašto si škrtica?"..."Nisam ktica". Hahaha, deca. Mmmmm opet mi miriše čaj. Možda me taj miris opusti i dobijem ideju za pisanje. Možda!

Opet sam danas bila dugo za kompjuterom. Večito imam potrebu da nešto istražim, pronađem, milion tema me zanima. Onda učim engleski, opet nešto istražujem, virnem na Fb, Twitter...Uporedo vičem na decu koja samo što se ne poubijaju. Postajem alergična na ono čuveno "Mamaaaaaaaaa..."Onda skočih i shvatih, preterala sam.Uhvatim ih obojicu i počnem ih golicati. Ciče, vrište, uživaju. Ma mani bre kompjuter, dečji osmeh se ne može ničim zameniti. Donela sam odluku. DEFINITIVNO smanjujem vreme provedeno pred kompom. Samo koliko je neophodno za moj duševni mir. Moj muž me nekad zeza da sam ovisnik. Haha, možda je i u pravu. Imam još nekoliko definitivnih odluka al o tome neki drugi put.

Elem, sutra je novi dan. Decu planiram da pošaljem kod babe i dede a ja...E sad svi očekujete da ću napisati  da ću da uživam, opuštam se...A ne, na žalost. Sutra je dan za generalku, veliko spremanje. Možda eventualno ubacim negde u raspored pola sata u zagrljaju svog dragog uz popodnevnu kaficu al to je sve.

Odoh sad da kupam sina, operem brdo sudova koje me čeka u kuhinji i šćućurim se pod ćebe uz neku dobru knjigu dok čekam muža s posla. Koju li ću izvaditi s police? Videću kad operem sudove. Uvek me taj posao inspiriše. Da, da...

среда, 21. новембар 2012.

Moj prvi blog

Sedim za računarom i pokušavam da saberem misli...Ne ide!!! Stariji sin u kuhinji radi domaći zadatak još od 14h...ludim. Mlađi ga periodično zabavlja dok ja krčkam polako. Mislim da će ovo potrajati. Odlučih da počnem blogovati. Nekako me to privlači,da iskažem sve emocije,dobre,loše...kako god. Imam utisak da sam nekome nešto rekla. Pa za početak kopiram svoj prvi blog sa jednog sajta a nastavak sledi.


Hm…šta da napišem?

Da,verovatno bih se prvo trebala predstaviti. Pa dobro…Zovem se Tijana, udata sam i imam dva sina, od 7 i nepune 3 godine.Živim u Subotici, svom rodnom gradu. Po struci sam učiteljica, bez posla. To mi je trenutno najveći problem.No i nakon nepravde koja mi je nekoliko puta učinjena ne odustajem od svog poziva.Budući da znam engleski koji sam u nekoliko navrata i predavala u školi,dajem privatne časove i tako malo nadopunjujem budžet a uz to radim posao koji obožavam.Izuzetno sam ponosna kada učenici koje sam ja pripremala za neki kontrolni il odgovaranje dođu i kažu da su dobili 5. Odmah mi puno srce i najveća satisfakcija.Veliki sam borac i kad padnem, kao feniks se dižem iz pepela i idem dalje.Osmeh mi je uvek na licu i trudim se da uvek tražim ono nešto malo,lepu u svemu što izgleda kao loše.

Moja deca…pilići moji. Obožavam svoju decu. Oni su moj razlog za borbu. Filip i Marko se jako vole al se isto tako kao i sva braća posvađaju. Onda ja izigravam sudiju. Kad su bolesni ja sam bolesna sa njima,kad su dobro skidam ih s plafona. Kad su gladni,odmah im spremam omiljeno jelo. Kad neće da jedu,brinem se. Bude mi žao kad zasednem za kompjuter i nešto satima kuckam,tražim i onda shvatim koliko sam malo sa njima.Onda se igramo,golicama,čitamo.Njihovi osmesi zlata vrede.No nisam popustljiva i imam određena pravila koja moraju da se poštuju.

O mužu…hm…on je moja mladalačka ljubav. Upoznali smo se sa 16 god.i nakon 10 godina zabavljanja se venčali. U braku smo nepunih 10 godina. Da li je to dobro ili loše…? Teško je reći. Ima trenutaka kad ga obožavam, kad je divan prema meni, prema deci, pomogne mi u svemu…Onda odjednom počne da mi ide na živce i svaki njegov komentar mi je kao strela. Hm…verovatno je to normalno.

Inače ovo je moj prvi blog. Čitala sam dosta blogova i to mi je uvek delovalo privlačno al nikad da se usudim ili nađem vremena da i sama pišem. E evo sad se odlučih. Volim da pišem za svoju dušu, da čitam, slušam muziku…spremam se da krenem na yogu ili zumbu. Skroz kontra jel? Pa takva sam ustvari ja. Zanima me mnogo stvari. Ali otom potom… upoznaćete me. Za sad ovoliko.