четвртак, 24. децембар 2015.

Dragi Deda Mraze...

Gledam svoju decu kako pišu pismo Deda Mrazu. Filip je već velik i on zna da poklone kupuju mama i tata ali Marko je mali i još ga puštamo da veruje u čaroliju zvanu Deda Mraz. Njih dvojica zajedno pišu, dogovaraju se šta će da "poruče" od Deda Mraza i unapred se raduju. Gledajući njih poželeh i ja da napišem pismo. Zašto i ja ne bih verovala u Deda Mraza? Zašto ne bih nešto poželela?
Pa da pokušam. Možda mi se i ostvare želje.

Pre tri godine sam pisala tekst Novogodišnje odluke i neke odluke sam sprovela u delo, a neke ne. Verovatno se to i vama dešava. Nemojte kriviti sebe zbog toga. Donesite odluku ponovo i možda se baš ovaj put realizuju.Od svih tadašnjih odluka realizovala sam: 

  • Početi se zdravije hraniti. (delimično)
  • Raditi na svom usavršavanju.
  • Svaki dan naći malo vremena za sebe.
  • Više kvalitetnog vremena provoditi sa svojom decom.
  • Više uživati u životu a manje se nervirati.
1. Dragi Deda Mraze pomozi mi da ove godine realizujem sve planove.

2. Želela bih da mi doneseš posao koji ću obožavati, u kom ću uživati a usput odlično zarađivati.       Posao u kome ću biti uspešna i gde će ceniti rad i trud.   

3. Volela bih da mi ove godine doneseš više vremana za čitanje knjiga. Obožavam da čitam a          često ne stižem.  
 
4. Donesi mi i malo volje da počnem da vežbam. Barem kod kuće uz video klipove. Opet je bolje        nego ništa.

5. I na kraju pokloni mi snagu i mudrost. Pomoći će mi da u teškim trenucima vidim svetlo na              kraju tunela, naučim lekciju i iz svega izađem jača, dignute glave i sa osmehom na licu



Nadam se da moje želje skromne i da ti neće biti teško da mi ih ispuniš. Ja ću se potruditi da sve darove primim na pravi način i uložim i svoj trud u realizaciju. 

Molim te još samo nešto. Podari svim ljudima ovog sveta ljubav u srcu, mir u duši i svetlost u oku. Pomozi im da spoznaju da su svi divni i vredni svakog dobra na ovom svetu. Reci im da vole sebe baš takvi kakvi su. Svet će biti lepši.

Hvala Deda Mraze unapred jer sam sigurna da ćeš mi ispuniti sve želje!

недеља, 20. децембар 2015.

Darujte od srca

Približavaju nam se praznici. To je vreme kada mnogi od nas provode vreme sa porodicom, prijateljima, kite jelku, uživaju u prelepim filmovima, piju toplu čokoladu, čitaju inspirativne knjige i nose osmeh na licu. Na žalost ima i onih koji su tužni, koji pate, nemaju prijatelja, imaju brige koje ih muče i tugu u srcu. Takvim ljudima je jedan osmeh dovoljan, nežna reč, šolja toplog čaja ili meko ćebe. 
Praznici su prilika za darivanje. Iako je svaki dan u godini pogodan da dragim ljudima nešto poklonimo, praznici nas uglavnom podsećaju na to. Ove godine, setite se dragih ljudi. Setite se nekoga ko je usamljen, nekoga ko je bolestan, ko ove godine neće imati bogatu trpezu ili mu dete neće dobiti poklon pod jelku. Setite se i onih koji su srećni, zadovoljni i spunjeni u životu. Možda mislite da oni imaju sve, da im ništa ne treba, ali varate se. Svako od nas se obraduje kada dobije mali znak pažnje, kada vidimo da neko misli na nas.
Zato razmislite koga bi ove godine mogli da obradujete. Napravite spisak dragih ljudi i odaberite bar troje koje ćete obradovati. To ne mora biti nešto veliko. Bitno je da je od srca. Ja ću vam navesti nekoliko predloga koje će možda kod vas pokrenuti inspiraciju a vi u komentaru dodajte i po neki svoj.

  • PLANERI "UREĐENI HAOS" koje od srca preporučujem kao fantastičan poklon.


  • Neka dobra KNJIGA. Moja preporuka je nešto od Paulo Koelja, Vejn Dajera, Robin Šarme, Dženi Kolagan, Ane Bučević ili Žane Poliakov.
Izvor: Pinterest
  • Napravite nekome KOLAČ i odnesite mu.
Izvor: Babyboom.in.rs
  • Obradujte nečije dete IGRAČKOM. To čak može biti očuvana igračka koju je vaše dete preraslo.
Izvor: Pinterest


  • KOZMETIKA koja uvek dobro dođe. Sada pred praznike ima mnogo sniženja i akcija i za malo novca možete nekoga istinski obradovati.






  • Napišite nekome PISMO ZAHVALNOSTI. Pokažite koliko ste zahvalni.
Izvor: Male ženske teme
  • Poklonite nekome svoje VREME. Neko bi vam bio zahvalan za čašicu razgovora uz toplu čokoladu.
Izvor: Pinterest

  • Poklonite ČAROBNU KNJIGU u koju će neko pisati sve ono što želi da živi. Neka promeni svoj život iz korena.

  • Dajte NOVAC siromašnima. Naše malo nekome znači mnogo.
Izvor: Bankar.me


Ostavljam vama da nastavite sa idejama. Ja sam odabrala 3 drage osobe kojima imam potrebu pokloniti nešto. Otvorite svoje srce i uživajte u darivanju. Osećaj je neverovatan. Svako od nas voli da dobije poklon ali usrećiti nekoga, videti mu osmeh na licu i zahvalnost u očima to je nešto neverovatno. Probajte i javite mi kako ste se osećali!










субота, 12. децембар 2015.

Life never sleeps

Dok mi se miris toplog čaja vijori oko nosa, sedim i razmišljam kako sam baš davno bila bolesna. No sustiglo me. Šta je, tu je. U grlu žeravica, pluća otkidaju od kašlja, uši začepljenea u nosu zastoj. To nije moje prirodno stanje. Navikla sam da non stop nešto radim a moj organizam mi šalje signale da usporim, da legnem i odmorim. Da, moramo slušati signale koje nam telo šalje. Preterala sam poslednje 3 nedelje. Radila sam u jednoj školi na zameni a uz to držala i privatne časove kod kuće. Poslednju nedelju me već virus oborio ali sam ipak išla biciklom na posao da bih uveče na vreme stigla kući jer imam čas. I sad plaćam danak. Sama sam to izabrala zar ne? Stariji sin se izvukao i ne kašlje više ali smo zato moj mlađani i slađani još bolni. E od sutra ćemo nas dvoje da leškarimo, mazimo se i pazimo. E to je ono pravo...naći u svemu "lošem" nešto dobro. Ovaj virus mi kaže "Uspori!" i daje mi priliku da napunim baterije, da se uvijem u ćebence sa mojim malenim, ljubim mu slinavi nosić i čitam bajke. Taman da se oporavimo do praznika.

Setih se jednog natpisa koji sam nedavno videla na jednom kiosku. Pisalo je "Life never sleeps". I zaista, život nikada ne spava. Uvek se nešto dešava. Neko se smeje, a neko tužan, neko je zdrav, a neko bolestan, neko peva, a neko plače,...Sve je to život. Pitanje je samo kako ćemo mi gledati na njega i njegove izazove. Hoćete li biti ljuti što ste se razboleli ili zahvalni što ste dobili lekciju da prikočite i priliku da uživate u trenucima sa decom ili uz dobru knjigu? Šta god da odlučite život ide dalje, ne osvrće se na vaše kukanje. On vas tera da idete dalje, uvek jači i iskusniji. Hoćete li život provesti kukajući ili ćete preduzeti korake? Opet je odluka na vama. Na "probleme" gledajte kao na lekcije. U svakoj situaciji pronađite nešto lepo, nešto što vam služi jer život nema reprizu. Zato nabacite osmeh, skuvajte kafu, uzmite dobru knjigu i recite sebi "Ja mogu sve što poželim!"

  Izvor: Pinterest
                                                      

недеља, 06. децембар 2015.

Upoznajte me...

Nedeljno je popodne. Ručak je završen, samo još sudovi čekaju da ih neko opere. Dok oni čekaju muž gleda film, deca se igraju a ja dobih inspiraciju da nešto napišem. Ovih dana malo,malo naletim na neki blog sa temom "Upoznajte me". Ovo je pokrenula Nina, blogerka sa bloga Fashion Over The Rainbow a meni se baš dopalo pa reko ajd da se priključim. Evo da vam se predstavim kroz nekoliko pitanja...

Da li si dobila ime po nekome?
Hm...ne.Trebala sam biti Tatjana, Tanja ili Tijana i ispala Tijana. Moram priznati da sam zadovoljna imenom. Mama i tata su mi pričali da bih se zvala Zlatko da sam bila muško. Sreća pa sam žensko. :)
Kada si plakala poslednji put?
Ne sećam se, zaista. Verovatno davno.
Da li imaš decu?
Da. Imam dva sina. Oni su moj ponos, moja bezgranična ljubav, moja radost.
Da si neka druga osoba, da li bi bila prijatelj sebi?
Da, bila bih.
Da li imaš grižu savesti?
Ponekad ali ne često. Ne smatram da sam bezgrešna ali griža savesti nam ne donosi ništa dobro, samo krivicu a ona je vrlo loša po naše zdravlje. Ako shvatim da sam pogrešila pokušam ispraviti grešku, a ako ne...idem dalje i učim iz svojih grešaka. One su nam često lekcije.
Da li voliš rukopise?
Da. U školi sam imala vrlo lep rukopis koji sam na fakultetu, hvatajući beleške, totalno iskvarila. Sad mi je jasno zašto doktori tako ružno pišu . :) Kada pišem polako znam lepo pisati ali često žurim i onda to bude kako bude. Mada zaista uživam u lepom rukopisu i volim da čitam tekst estetski napisan.
Koji je tvoj omiljeni slatkiš?
Auuuuu...krempita, šnenokle, plazma torta, urmašice,čokolada, eurokrem,...ma ne bi stalo da sve napišem.
                                                                        Izvor: Pinterest


Šta prvo primetiš na ljudima?

Osmeh i ponašanje. No uglavno osetim energiju kojom zrače.
Koje su ti boje oči?
Zelene.
Omiljena serija?
"Prijatelji", "Sex i Grad", "Sinđelići", "Bolji život", "Andrija i Anđelka"...


                                                                       Izvor. Pinterest

Leto ili zima?

Leto, definitivno!
Koliko si najdalje bila od kuće?
Najdalje sam išla do Bečića, znači oko 600-650km.
Zagrljaj ili poljupci?
I jedno i drugo.
Da li imaš specijalan talenat?
Imam talenat za pisanje, podučavanje, engleski jezik. Možda još neki ali mi sad ne pada na pamet. :)
Gde si rođena?
U Subotici.
Koji su tvoji hobiji?
Pisanje i čitanje.
Da li imaš kućnog ljubimca?
Nemam.
Omiljeni film?
"Tesna koža", "Sam u kući"....generalno volim komedije i ljubavne filmove.

                                                                        Izvor: Pinterest


Koje boje ti je auto?

Metalik siv.
Šta si želela da budeš kada porasteš?
Novinar, glumica ili psiholog ali eto ispadoh učiteljica :)


I to bi bilo to. Ako vas zanima još nešto o meni slobodno pitajte u komentaru. Drago mi je da smo se upoznali.

A sada idem da perem sudove jer kako mi se čini neće se sami oprati. A baš sam se nadala da hoće :)






уторак, 17. новембар 2015.

Turbo dan nezaposlene mame

Kada sam napisala post Običan dan nezaposlene mame i kada je on objavljen na FB stranici "Najbolja mama na svetu" osvanulo je nekoliko komentara koji su me baš nasmejali. Pisalo je kako je to nerealno i da verovatno imam neku vilu koja mi pomaže i slično. Mnogi nisu razumeli da je tu opisan samo jedan običan dan i da nije svaki takav. E zato obećah još jedan post sa opisom jednog malo drugačijeg dana. Niti gori, niti bolji od ostalih dana ali drugačiji,...turbo!

Probudih se sa ukočenim vratom i glavoboljom. Užas!Onako raščupana i sva smorena otišla sam u sobu da probudim decu za školu i vrtić. Filip se odmah obukao,pojeo dva-tri keksića,spakovao flašicu vode i sendvič i otišao u školu.Marko se po običaju teglio još malo u krevetu.Muž stigao iz noćne smene i legao da spava.Nagovorih nekako Marka da ustane i obuče se da bi krenuli.U međuvremenu se oblačim, češljam, jedem bananu i gutam tabletu za glavu.Na putu do vrtića Marko kreće da kenjka kako ga boli stomak, muka mu je,..."O Bože!",pomislih. Stigosmo do vrtića, puno roditelja, dece, svi se preobuvaju i ulaze svako u svoju sobu.Marko stoji i plače. Drugari ga pitaju šta mu je , on ćuti. Meni glava puca. U dogovoru sa vaspitačicom ostavljam ga jer se i pre dešavalo da ujutro plače a posle sve bude ok. Trčim kući, kuvam kafu i srčem je na brzinu dok tražim neki materijal koji treba da pripremim za decu koja mi ove nedelje dolaze na časove engleskog. Završih i to.Bacam pogled na sat,9.15h. Brzo se oblačim i vraćam u vrtić jer sam se sa vaspitačicom dogovorila da dođem na prijem. Naravno da se Markić smirio 5 min. nakon mog odlaska.Uz razgovor smo došle do zaključka da on zna da je mama sad kod kuće jer ne radi i on bi hteo da je kući a ne u vrtiću.Nakon prijema se vraćam kući, glavobolja ne prestaje.Uporno kljuca  i kljuca.Proveravam mailove i krećem u napad na kuhinju. Vreme je za ručak. Hm...šta da kuvam? S obzirom da mi glava puca neka se zadovolje sa supom i testom sa jajima. Filip stiže iz škole a muž se budi. Jel ja to vidim prašinu? Da, vidim. Hajmo polako...krpica u ruke i glancaj.Juče sam i plakar sredila a muž nikako da me pohvali. Muž dovodi Marka iz vrtića, ručamo a onda razgovor o plakanju.
"Zašto si jutros plakao?"
"Boleo me stomak."
"Znam da te boleo stomak ali od nervoze. Šta je problem? Je li ti lepo u vrtiću?"
"Jeste.Volim kad crtamo, učimo pesmice, radimo u radnim listovima, idemo u šetnju."
"Pa što si onda plakao?"
"Hteo sam da budem kod kuće s tobom."
Spustio je pogled a ja sam ga zagrlila, nežno poljubila u medeni obraščić i objasnila da treba da ide u vrtić jer je njemu tamo lepo, ima drugare koji ga vole i da i Filip ide u školu,tata na posao a ja u potragu za istim. :)
Perem brdo sudova.Filip viče iz sobe da mu treba pomoć oko domaćeg iz matematike.Odradismo i to.
Glavobolja ne popušta a ja trčim u prodavnicu u nabavku.Naravno da je bio red do besvesti i da sam upala baš kod najsporije kasirke. U međuvremenu je muž izveo decu malo napolje a ja se bacam na peglanje. Sanjam o danu kada će neko izmisliti peglu koja sama pegla. Neću žaliti ni poslednji dinar na nju.Dok peglam zvoni mi telefon. Gospođa iz banke mi ljubazno nudi usluge, najnovije pakete. Još ljubaznije joj odgovaram da nisam zainteresovana sem ako će mi nezaposlenoj dati kredit.
Peglanje je gotovo, deca stigla sva rumena i zajapurena od fudbala i sad kreće spremanje večere. Nakon večere sedoh malo da odmorim,zaslužila sam. Nakon pola sata ulazim u sobu i kad me šlog nije strefio.Pod se ne vidi od igračaka.Deci dajem zadatak da sobu dovedu u red dok ja operem sudove od večere a onda kupanjac i pranje zubića. Nakon toga priča za laku noć.Marko jedva čeka da razmestim krevet jer kad tata radi noću on spava sa mamom. Pa mora neko da je čuva, zar ne? Deca su u krevetu, sudovi oprani, igračke složene a glava polako počinje da popušta. E dobro se setila.

Sedim i pišem ovaj post a oči mi se sklapaju.Mislim da ću ovde završiti sa pisanjem jer već ne vidim slova. 
Ipak je i ovo bio jedan čaroban i poseban dan, ništa gori i ništa bolji od drugih a opet tako poseban!

Kakvi su vaši obični i neobični dani?

Do sledećeg posta, pozdrav!


петак, 06. новембар 2015.

Običan dan nezaposlene mame

Čujem neku prijatnu melodiju. Otvaram oči i shvatam da je to alarm za buđenje na telefonu. Još u krevetu radim kratki Reiki tretman. To je ritual koji ne propuštam. Nabacujem osmeh na lice i ustajem iz kreveta. Ulazim polako u dečiju sobu, nežno da ih ne probudim naglo. Unutra je tako toplo. Filip se budi već na moje prve korake i ustaje iz kreveta. Marko se pokriva po glavici i govori da ga pustim samo još malo. Tako su mi slatki ujutro tako topli od spavanja, sneni i mekani. Malo se mazimo a zatim Filip odlazi u školu a Marka vodim u vrtić. Obavezno mu čitam jelovnik za taj dan, sledi neizostavni poljubac, sladak i topao i jedno "Ćao mama!". Stižem kući a na stolu me čeka kafa. Muž je skuvao. Obožavam miris kafe, naročite one jutarnje. Ceo stan mi nekako odiše toplinom od njenog mirisa. Svaki gutljaj osetim kako mi klizi niz grlo dok prelistavam stranice knjige "Reiki". Uživam! To su trenuci za mene. Samo za mene. Zatim muž i ja ćaskamo, spremamo doručak, planiramo. Gledam na sat...9 sati. Prelistavam kanale na TV-u i nailazim na neku emisiju o Novaku Đokoviću. Zainteresovalo me pa sam odlučila da je pogledam. Dok sam gledala emisiju u nekoliko navrata oči mi se napuniše suzama. Toliko ljubavi ima u toj porodici, toliko je Noletova majka jedna jaka zena, puna ljubavi za svoje bližnje. Osetila sam veliko divljenje prema njoj. Svaka prava majka će svojoj deci uvek biti nesebična podrška i oslonac u životu. Uvek će naći pravu reč utehe kada je teško i bodriti decu da krenu dalje jači i iskustvom podučeni. Dugo nakon toga sam razmišljala o tome i shvatila da želim biti baš takva majka svojoj deci. 

Odjednom se setih da sam Marku obećala da ću mu danas za ručak napraviti lazanju. Ono što se obeća to se mora ispuniti. Nije prošlo mnogo vremena a ja sam skakutala po kuhinji mešajući potrebne sastojke i ređajući ih u tepsiju. Iz sobe je dopirala muzika sa radija a ja sam pevušila dodavajući tako jelu posebnu notu. Ubrzo se kuhinjom raširio predivan miris sira. Mmmmm.....

Muž odlazi na posao, Filip dolazi iz škole a Marko iz vrtića. Marko je srećan jer je mama ispunila obećanje i napravila lazanju. Grli me svojim malenim ručicama i sa oduševljenjem viče: "Hvala ti mamaaaa!!!". Popodne sa decom...avantura. Ponekad se svađaju i tuku a ponekad se igraju tako da i ne primetim da su tu. Imamo i dane kada se igramo zajedno. Obožavamo društvene igre. Tada se radujemo, smejemo, šalimo, malo i tugujemo ako ispadnemo iz igre ali smo ipak zajedno. Razmenjujemo poglede, dodire i osmehe.

Popodne je moje vreme za Reiki i meditaciju. To je nešto što se ne preskače. Deca se za to vreme igraju u svojoj sobi ili se zabavljaju sa tatom ako je kod kuće. Svojim primerom pokušavam decu naučiti da uvek moraju naći vreme za sebe i raditi stvari koje ih čine srećnima. Naravno tu su i neizostave vežbe, 5 Tibetanaca. Svakodnevno mi pomažu da se razgibam i osećam fantastično.



Razmišljam kako neke žene rade po ceo dan a ja trenutno ne. Kući sam, kuvam, spremam, igram se sa decom,..Da li je to dovoljno? Jeste. Da li treba da osećam krivicu? Ne. Zahvalna sam na tome. Do pre par godina, kada god bih ostala bez posla, a dešavalo se mnogo puta, ja bih se toliko nervirala da bih sebe dovodila u takva stanja da mi je srce lupalo i nije mi se ništa radilo. Bila sam ljuta na sve oko sebe. Sada na to gledam drugim očima. Da li će se išta promeniti ako se nerviram? Neće. Sada na svaki trenutak gledam kao dar. Bilo da sam zaposlena ili ne, zahvalna sam na svemu. Ovo vreme koristim da napunim baterije, budem sa decom, porodicom, kuvam ukusan ručak,...sve ono što kada radim ne stižem. Sigurna sam da će doći i taj dan kada ću imati svoj stalan posao ali sve u svoje vreme. Sve ima svoje zašto. Zato uživam u ovom vremenu koje imam i svakom trenutku. Život čine sitnice, mali trenuci zadovoljstva. 

Polako pada veče. Vreme za večeru, kupanje i priču za laku noć. Najslađe je kada se ušuškaju ispod pokrivača i čekaju priču. Filip je već 10 godina pa ponekad i nije toliko zainteresovan za priče koje Marko voli ali zato Marko uživa u svakoj rečenici, slici ili mojoj grimasi i promeni boje glasa dok čitam. Zatim sledi poljubac za laku noć. Pravim planove za naredni dan i s osmehom pozdravljam ovaj što polako odlazi. Neko će reći da se ništa posebno danas nije dogodilo ali ja znam da je ovaj dan prio prepun trenutaka koji čine život. 

субота, 31. октобар 2015.

Čemu učimo našu decu (Pazite šta pričate pred decom!)?

Već danima razmišljam o ovoj temi i odlučih da napišem par rečenica o njoj. Budući da imam svoja dva sina a i prosvetni sam radnik, često sam u društvu dece. U školi, na ulici, u parku, čujem razne priče i razgovore među decom. Interesantno mi je kada čujem kako mrze školu jer je sve ovo što uče dosadno, kako ih nervira neki nastavnik ili drug, kako ih mama i tata "smaraju",...Slatko se nasmejem tome i setim se svog detinjstva.Sve je to normalno.

Međutim od nedavno, sve češće čujem priče vezane za politiku i veroispovest. Hm....Da li su to teme o kojima deca koja idu u osnovnu školu treba da raspravljaju? Odakle njima te informacije? Pitam se. Ako pođemo od toga da se sve nosi iz porodice, dolazim do zaključka da je dete to čulo kod kuće. Druga varijanta ili dopuna roditeljskom vaspitanju je TV. Mnogo političkih emisija koju neka deca gledaju kada su sama kod kuće. Zatim, škola u kojoj deca od svojih vršnjaka čuju ono što su ovi čuli kod svoje kuće. I šta se dešava? Jedno dete pred drugom decom počne komentarisati sadašnju vlast, prošlu vlast, stranke, pa dođu do toga kako su samo Srbi dobri i sve ostale treba proterati,...Onda se drugo dete nadoveže kako bi trebalo i Srbe proterati i kako je ne znam već koji narod bolji. Slušam i ne verujem! Šta mislite da se tu može dogoditi? Prosto sam užasnuta nekim izjavama koje čujem od dece. Ali nisu oni krivi, čuli su ili čak naučeni tako.

Jedna mogućnost je da se drugovi i drugarice različitih veroispovesti prestanu družiti. Zatim da se deca iste veroispovesti posvađau jer im roditelji pripadaju različitim strankama. Ako idemo malo dalje može doći i do vređanja ili čak i fizičkog nasilja. Shvatate li? Svoju decu prvenstveno učim da na ovom svetu postoje dobri i oni malo manje dobri ljudi, koji su ustvari nesretni pa su zato takvi. To je jedina prava istina koju deca treba da usvoje. Učite decu da budu pravi ljudi!



Ovom prilikom apelujem svim roditeljima, a i onima koji će to biti, da paze šta pričaju pred decom jer bi trebalo da širimo ljubav, prijateljstvo i toleranciju a ne mržnju i netrpeljivost. Niko od nas nije birao da se rodi kao Srbin, Hrvat, Mađar, Rus i sl. Svi smo mi ljudi kojima je u nevolji potreban prijatelj da mu pruži ruku, u veselju da peva sa nama ma koje vere on bio. U moje vreme smo svi bili deca i niko nije mario ko je šta. Neka tako bude i sada. Razmislite o tome jer ja već dugo razmišljam. Ponosna sam na sebe što svoju decu vaspitavam da poštuju i cene prave vrednosti u životu a to je ljubav prema bližnjem.

Prijatan i magičan dan vam želim i ljubite vašu decu!


среда, 28. октобар 2015.

Zahvalnost

Često se nađem u situaciji da razmišljam o zahvalnosti. Nekako mi se čini da su ljudi nesretni jer su nezahvalni. Uglavnom čujemo rečenice kao što su:"Eh da je meni njegova plata...!", "Kada bih imao veći stan,bolji auto,...!","Da je moje dete tako mirno kao tvoje...!".Sve se svodi na to da bi sve bilo bolje i lakše kada bi bilo baš suprotno od onoga kako jeste.Hm...Da li je zaista tako?

Da li ste se ikada zapitali da li onom što ima veliku platu možda nedostaje vreme koje bi provodio sa svojom porodicom. Možda onaj koji ima veći stan i auto ima i veće troškove za održavanje istih. Majka deteta koje je mirno možda bi želela da je malo živahnije i borbenije.Stvar je percepcije i doživljaja. Kazu stari ljudi "Tuđe,slađe!" i baš je tako. Svima je uvek bolje nego nama.

Hajde malo se sad zaustavite i zapitajte da li je baš tako. Pogledajte oko sebe.Šta je to što vidite? Šta posedujete?Da li vam se sve to podrazumeva? Normalno je da imam krevet, hleb, telefon, jastuk, vodu, kadu,...Da li ste se zapitali ima li to svaki čovek, žena ili dete na ovoj planeti? Mnogi bi voleli da su baš na vašem mestu. Voleli di da imaju krov nad glavom, ukusan doručak, topli čaj, ruku da ga zagrli, dete da mu se nasmeje. Zaboravili smo biti zahvalni na svim malim stvarima koje nam život daje.

Dugo sam i sama živela u tom ubeđenju da je svima bolje nego meni jer on ima stalan posao a ja već godinama radim samo kad me pozovu na zamenu.Njeno dete je tako dobro a moja deca su nemirna. Oni imaju veći stan od nas. I mogu nabrajati još mnogo. Ali ja sam stvari počela gledati drugim očima. Trenutno ne radim ali zato imam više vremena i zahvalna sam na tome. Moja deca su nemirna ali ih imam i zdrava su. Neko ima veći stan ali ja sam zahvalna što uopšte imam stan i nisam podstanar. Svaku situaciju možete pogledati iz jednog ili drugog ugla. Ja sam odlučila da stvari gledam uvek iz lepše perspektive i tako sam sretnija. Kukajući nećemo ništa dobro privući u svoj život. Radošću i pozitivnošću, mi ćemo naš život obojiti prelepim bojama.




SAVETI:

1.Uzmite papir i olovku i zapišite sve čega se setite na čemu možete biti zahvalni i videćete da je toga mnogo. Okačite papir na vidno mesto i svaki dan ga iščitavajte.
2. Ujutro kada ustanete i uveče pre nego što legnete zahvalite se na bar 3 stvari u životu.Život će vam biti lepši!
3.Budite zahvalni na svakom danu jer svaki put kada ujutro otvorite oči vi ste dobili još jedan dan na poklon. Ne zaboravite to!
4.Budite zahvalni svakoj osobi koja je ušetala u vaš život, bilo da je samo na kratko svratila ili je još tu. Svaka osoba je naš učitelj i s razlogom je tu gde jeste.




MOJA LISTA ZAHVALNOSTI:

  1. Moja porodica
  2. Sunce
  3. Hrana
  4. Prijatelji
  5. Emocije
  6. Stan
  7. Inspiracija
  8. Voda
  9. Toplota
  10. Ćebe
  11. Muzika
  12. Tehnička pomagala
  13. Vid, sluh
  14. Noge, ruke
  15. Osmeh
  16. Pisanje
  17. Zdravlje
  18. Priroda
  19. Knjige
  20. Učitelji




Ova lista bi mogla ići u nedogled ali je završavam sa brojem 20. Pisala sam onim redom kako mi je padalo na pamet. Pokušajte i vi, videćete sjajne promene. Život je fenomenalno putovanje ako ga na taj način posmatramo.


Prijatan dan!

петак, 15. мај 2015.

Omiljena fotografija

U sredu sam imala čas engleskog i od teacherke smo dobili zadatak da napišemo sastav na temu "Moja omiljena fotografija". Hm...bilo je teško odlučiti se koja je omiljena u moru baš dragih.Svaka mi je važna na neki način.Nakon prelistavanja fotografija naletela sam na jednu relativno svežu. Ta mi je posebno draga a evo i zašto...


Ova fotografija je nastala ove godine za moj rođendan. Bila je nedelja i pošto je moj muž radio mama i tata su pozvali mene i decu na ručak.Kada smo došli nisam se ni okrenula kada su moja dva anđela iskočila ispred mene sa buketom cveća u rukama. "Srećan rođendan draga mama!", viknuli su.Ostala sam na momenat bez teksta a onda ih zagrlila svom snagom.Osećala sam neizmernu sreću i zahvalnost što imam tako divne dečake. Posle su mi pričali kako su se sa babom i dedom dogovorili da deda kupi cveće u njihovo ime. Bila sam baš ganuta i ispunjena ljubavlju. Palo mi je na pamet kako znaju da me naljute kada ne slušaju, kada se svađaju ali i kako znaju jednim gestom ili rečju da te tako jako dotaknu pravo u srce. To je iskrena dečija ljubav.

Nakon što sam napisala sve to na engleskom mlađi sin Marko je poželeo da legnemo i pričamo.U jednom momentu smo ućutali, on je gledao crtani film a ja polako zatvorila oči i zadremala. U jednom momentu me je Marko poljubio i rekao: "Mama volim te!" Pogledala sam ga u te divne plave oči, pomilovala slatke obraščiće i uzvratila:"I ja tebe pile mamino!". Pomislila sam u sebi kako uz sve brige i probleme koje imamo svakodnevno,ovo su trenuci koji su vredni pamćenja. To su trenuci kada treba svom silinom da osetimo ljubav, lepotu i iskrenost. Sve ostalo je nevažno.



субота, 09. мај 2015.

Za veće dobro!

Prošlo je skoro dve godine od mog poslednjeg posta.Zašto? Ne znam.Gubitak volje, inspiracije, vremena,...Verovatno od svega po malo. Isto tako ne znam kako i ne znam zašto ali osetih ponovo želju da pišem. Da li će neko da čita ili ne,...svejedno.Pisaću za sebe!

Za ove dve godine nepisanja svašta se dogodilo.Neću detaljisati.Jedna od bitnih stvari koja se desila je da sam počela da se "budim".Mnogi će pitati sada: "A zar si do sad spavala?".U određenom smislu jesam.Jednog dana sam surfala po fejsu i odjednom naletela na jednu stranicu Tim Sinergija. Zainteresovala sam se i počela da pratim svakog jutra u 10.10 "Jutarnju kafu", online emisiju u koju predivna Nora Kalapati svaki dan dovodi drugog gosta. U pitanju su ljudi iz različitih branši, motivacioni govornici, razni praktičari i svi oni nam na neki način daju alate koji će nam pomoći da se "probudimo" i vidimo život na drugi način. Tada sam se prosto "zaljubila" u Natašu Vukoje, Anu i Nadu Bučević, Aki Sunce a vremenom i neke druge ljude.Svi oni su me motivisali da počnem o mnogim stvarima drugačije da razmišljam.Polako su počele da mi dolaze u ruke razne knjige u kojima sam prosto upijala redove.Svaka reč je u meni budila nadu da ovaj život može biti bolji.Na You Tube kanalu sam gledala razne video klipove i u svakome od njih sam pronašla nešto što bi me pokrenulo. Kupila sam sveske gde sam počela da zapisujem svoja razmišljanja,stvari na kojima sam zahvalna, citate iz knjiga koje sam čitala. Upoznala sam se sa zakonom privlačenja, meditacijom, rekonekcijom, anđelima, raznim tehnikama koje bih mogla koristiti. U svom gradu sam upoznala divne Danielu Demić i Snežanu Boršoš koje organizuju razne radionice, pričaonice i predavanja.Tako sam malo po malo krenula tim putem sa koga, kako kažu, niko nije sišao tj.nije se vratio nazad.Počela sam intenzivno da čitam, učim, praktikujem razne tehnike,meditiram, posećujem radionice i predavanja. Osećam se svaki dan bolje.Čak i kada mi naiđe "loš" dan imam keca u rukavu.Kažem uvek:"Dobro je!"

Nedavno sam imala čast da upoznam i predivnu Brankicu Damjanović na njenoj promociji knjige. Ta žena je čarobna, duša joj je topla i puna ljubavi. Samo sat,dva sa njom u istoj prostoriji je dovoljno da napuniš baterije i shvatiš da je život divan baš takav kakav je. Danas sam imala tu sreću da budem na radionici Svetlane Goge Kostić.Isto kao i Brankica, Goga me oduševila.Toliko toga sam naučila  i toliko dušu ispunila lepotom i ljubavlju da sam kući stigla sa osmehom na licu.Hvala vam, svima veliko hvala što ste ušli na neki način u moj život i stavili mi do znanja da smo mi ti koji kreiramo svoje živote i da smo na ovom svetu da bi uživali.

Imala sam potrebu sve ovo da napišem. Možda deluje kao mnogo informacija zgusnutih na jednom mestu ali to je sve ono što je uticalo da se moj život počne menjati na bolje. Više ne kukam kako nemam stalan posao, kako nemam novaca, kako nije dobro ovo ili ono.Sada sam zahvalna na svemu što mi dolazi u život jer znam da je sve za veće dobro.

Volim vas!