уторак, 17. новембар 2015.

Turbo dan nezaposlene mame

Kada sam napisala post Običan dan nezaposlene mame i kada je on objavljen na FB stranici "Najbolja mama na svetu" osvanulo je nekoliko komentara koji su me baš nasmejali. Pisalo je kako je to nerealno i da verovatno imam neku vilu koja mi pomaže i slično. Mnogi nisu razumeli da je tu opisan samo jedan običan dan i da nije svaki takav. E zato obećah još jedan post sa opisom jednog malo drugačijeg dana. Niti gori, niti bolji od ostalih dana ali drugačiji,...turbo!

Probudih se sa ukočenim vratom i glavoboljom. Užas!Onako raščupana i sva smorena otišla sam u sobu da probudim decu za školu i vrtić. Filip se odmah obukao,pojeo dva-tri keksića,spakovao flašicu vode i sendvič i otišao u školu.Marko se po običaju teglio još malo u krevetu.Muž stigao iz noćne smene i legao da spava.Nagovorih nekako Marka da ustane i obuče se da bi krenuli.U međuvremenu se oblačim, češljam, jedem bananu i gutam tabletu za glavu.Na putu do vrtića Marko kreće da kenjka kako ga boli stomak, muka mu je,..."O Bože!",pomislih. Stigosmo do vrtića, puno roditelja, dece, svi se preobuvaju i ulaze svako u svoju sobu.Marko stoji i plače. Drugari ga pitaju šta mu je , on ćuti. Meni glava puca. U dogovoru sa vaspitačicom ostavljam ga jer se i pre dešavalo da ujutro plače a posle sve bude ok. Trčim kući, kuvam kafu i srčem je na brzinu dok tražim neki materijal koji treba da pripremim za decu koja mi ove nedelje dolaze na časove engleskog. Završih i to.Bacam pogled na sat,9.15h. Brzo se oblačim i vraćam u vrtić jer sam se sa vaspitačicom dogovorila da dođem na prijem. Naravno da se Markić smirio 5 min. nakon mog odlaska.Uz razgovor smo došle do zaključka da on zna da je mama sad kod kuće jer ne radi i on bi hteo da je kući a ne u vrtiću.Nakon prijema se vraćam kući, glavobolja ne prestaje.Uporno kljuca  i kljuca.Proveravam mailove i krećem u napad na kuhinju. Vreme je za ručak. Hm...šta da kuvam? S obzirom da mi glava puca neka se zadovolje sa supom i testom sa jajima. Filip stiže iz škole a muž se budi. Jel ja to vidim prašinu? Da, vidim. Hajmo polako...krpica u ruke i glancaj.Juče sam i plakar sredila a muž nikako da me pohvali. Muž dovodi Marka iz vrtića, ručamo a onda razgovor o plakanju.
"Zašto si jutros plakao?"
"Boleo me stomak."
"Znam da te boleo stomak ali od nervoze. Šta je problem? Je li ti lepo u vrtiću?"
"Jeste.Volim kad crtamo, učimo pesmice, radimo u radnim listovima, idemo u šetnju."
"Pa što si onda plakao?"
"Hteo sam da budem kod kuće s tobom."
Spustio je pogled a ja sam ga zagrlila, nežno poljubila u medeni obraščić i objasnila da treba da ide u vrtić jer je njemu tamo lepo, ima drugare koji ga vole i da i Filip ide u školu,tata na posao a ja u potragu za istim. :)
Perem brdo sudova.Filip viče iz sobe da mu treba pomoć oko domaćeg iz matematike.Odradismo i to.
Glavobolja ne popušta a ja trčim u prodavnicu u nabavku.Naravno da je bio red do besvesti i da sam upala baš kod najsporije kasirke. U međuvremenu je muž izveo decu malo napolje a ja se bacam na peglanje. Sanjam o danu kada će neko izmisliti peglu koja sama pegla. Neću žaliti ni poslednji dinar na nju.Dok peglam zvoni mi telefon. Gospođa iz banke mi ljubazno nudi usluge, najnovije pakete. Još ljubaznije joj odgovaram da nisam zainteresovana sem ako će mi nezaposlenoj dati kredit.
Peglanje je gotovo, deca stigla sva rumena i zajapurena od fudbala i sad kreće spremanje večere. Nakon večere sedoh malo da odmorim,zaslužila sam. Nakon pola sata ulazim u sobu i kad me šlog nije strefio.Pod se ne vidi od igračaka.Deci dajem zadatak da sobu dovedu u red dok ja operem sudove od večere a onda kupanjac i pranje zubića. Nakon toga priča za laku noć.Marko jedva čeka da razmestim krevet jer kad tata radi noću on spava sa mamom. Pa mora neko da je čuva, zar ne? Deca su u krevetu, sudovi oprani, igračke složene a glava polako počinje da popušta. E dobro se setila.

Sedim i pišem ovaj post a oči mi se sklapaju.Mislim da ću ovde završiti sa pisanjem jer već ne vidim slova. 
Ipak je i ovo bio jedan čaroban i poseban dan, ništa gori i ništa bolji od drugih a opet tako poseban!

Kakvi su vaši obični i neobični dani?

Do sledećeg posta, pozdrav!


петак, 06. новембар 2015.

Običan dan nezaposlene mame

Čujem neku prijatnu melodiju. Otvaram oči i shvatam da je to alarm za buđenje na telefonu. Još u krevetu radim kratki Reiki tretman. To je ritual koji ne propuštam. Nabacujem osmeh na lice i ustajem iz kreveta. Ulazim polako u dečiju sobu, nežno da ih ne probudim naglo. Unutra je tako toplo. Filip se budi već na moje prve korake i ustaje iz kreveta. Marko se pokriva po glavici i govori da ga pustim samo još malo. Tako su mi slatki ujutro tako topli od spavanja, sneni i mekani. Malo se mazimo a zatim Filip odlazi u školu a Marka vodim u vrtić. Obavezno mu čitam jelovnik za taj dan, sledi neizostavni poljubac, sladak i topao i jedno "Ćao mama!". Stižem kući a na stolu me čeka kafa. Muž je skuvao. Obožavam miris kafe, naročite one jutarnje. Ceo stan mi nekako odiše toplinom od njenog mirisa. Svaki gutljaj osetim kako mi klizi niz grlo dok prelistavam stranice knjige "Reiki". Uživam! To su trenuci za mene. Samo za mene. Zatim muž i ja ćaskamo, spremamo doručak, planiramo. Gledam na sat...9 sati. Prelistavam kanale na TV-u i nailazim na neku emisiju o Novaku Đokoviću. Zainteresovalo me pa sam odlučila da je pogledam. Dok sam gledala emisiju u nekoliko navrata oči mi se napuniše suzama. Toliko ljubavi ima u toj porodici, toliko je Noletova majka jedna jaka zena, puna ljubavi za svoje bližnje. Osetila sam veliko divljenje prema njoj. Svaka prava majka će svojoj deci uvek biti nesebična podrška i oslonac u životu. Uvek će naći pravu reč utehe kada je teško i bodriti decu da krenu dalje jači i iskustvom podučeni. Dugo nakon toga sam razmišljala o tome i shvatila da želim biti baš takva majka svojoj deci. 

Odjednom se setih da sam Marku obećala da ću mu danas za ručak napraviti lazanju. Ono što se obeća to se mora ispuniti. Nije prošlo mnogo vremena a ja sam skakutala po kuhinji mešajući potrebne sastojke i ređajući ih u tepsiju. Iz sobe je dopirala muzika sa radija a ja sam pevušila dodavajući tako jelu posebnu notu. Ubrzo se kuhinjom raširio predivan miris sira. Mmmmm.....

Muž odlazi na posao, Filip dolazi iz škole a Marko iz vrtića. Marko je srećan jer je mama ispunila obećanje i napravila lazanju. Grli me svojim malenim ručicama i sa oduševljenjem viče: "Hvala ti mamaaaa!!!". Popodne sa decom...avantura. Ponekad se svađaju i tuku a ponekad se igraju tako da i ne primetim da su tu. Imamo i dane kada se igramo zajedno. Obožavamo društvene igre. Tada se radujemo, smejemo, šalimo, malo i tugujemo ako ispadnemo iz igre ali smo ipak zajedno. Razmenjujemo poglede, dodire i osmehe.

Popodne je moje vreme za Reiki i meditaciju. To je nešto što se ne preskače. Deca se za to vreme igraju u svojoj sobi ili se zabavljaju sa tatom ako je kod kuće. Svojim primerom pokušavam decu naučiti da uvek moraju naći vreme za sebe i raditi stvari koje ih čine srećnima. Naravno tu su i neizostave vežbe, 5 Tibetanaca. Svakodnevno mi pomažu da se razgibam i osećam fantastično.



Razmišljam kako neke žene rade po ceo dan a ja trenutno ne. Kući sam, kuvam, spremam, igram se sa decom,..Da li je to dovoljno? Jeste. Da li treba da osećam krivicu? Ne. Zahvalna sam na tome. Do pre par godina, kada god bih ostala bez posla, a dešavalo se mnogo puta, ja bih se toliko nervirala da bih sebe dovodila u takva stanja da mi je srce lupalo i nije mi se ništa radilo. Bila sam ljuta na sve oko sebe. Sada na to gledam drugim očima. Da li će se išta promeniti ako se nerviram? Neće. Sada na svaki trenutak gledam kao dar. Bilo da sam zaposlena ili ne, zahvalna sam na svemu. Ovo vreme koristim da napunim baterije, budem sa decom, porodicom, kuvam ukusan ručak,...sve ono što kada radim ne stižem. Sigurna sam da će doći i taj dan kada ću imati svoj stalan posao ali sve u svoje vreme. Sve ima svoje zašto. Zato uživam u ovom vremenu koje imam i svakom trenutku. Život čine sitnice, mali trenuci zadovoljstva. 

Polako pada veče. Vreme za večeru, kupanje i priču za laku noć. Najslađe je kada se ušuškaju ispod pokrivača i čekaju priču. Filip je već 10 godina pa ponekad i nije toliko zainteresovan za priče koje Marko voli ali zato Marko uživa u svakoj rečenici, slici ili mojoj grimasi i promeni boje glasa dok čitam. Zatim sledi poljubac za laku noć. Pravim planove za naredni dan i s osmehom pozdravljam ovaj što polako odlazi. Neko će reći da se ništa posebno danas nije dogodilo ali ja znam da je ovaj dan prio prepun trenutaka koji čine život.