уторак, 27. децембар 2016.

Baci pogled unazad

Polako se približavamo kraju 2016. godine i vreme je za rekapitulaciju. Svako je ovu godinu video i doživeo na svoj način. Ja je vidim kao godinu ljubavi, radosti, novih spoznaja, izazova, bure emocija, tužnih događaja iz kojih izlazimo mudriji i jači...Zahvalna sam na svemu. Sve što se utkalo u ovu godinu, služilo je nečemu. Ove godine postala sam tolerantnija, počela sam više voleti sebe, gledati svet drugim očima, očima ljubavi. Shvatila sam da je život kratak i da ga treba živeti svaki trenutak punim plućima. Verovati u svoje snove je već pola uspeha. Svakim danom sam sve ponosnija na sebe, na svoj napredak, na svoj duhovni rast. Sve počinje od nas, svaka promena ima koren u nama samima. Mi je širimo dalje. Želim biti primer svojoj deci.


Prošle godine sam napisala tekst Dragi Deda Mraze... i verujte mi Deda Mraz zaista postoji. Deda Mraz mi je zaista ispunio sve želje. Radim posao koji obožavam, uz njega imam dovoljno vremena za svoju porodicu, za čitanje, učenje i usavršavanje kao i rad na sebi. Uz sve to stižem po malo i da vežbam. Najvažnije od svega, osećam zadovoljstvo i mir. Osećam da nisu drugi niti krivi niti zaslužni za moju sreću. Ja sam ta koja biram kako ću se osećati. Zato biram da se uvek osećam dobro...sjajno!
No uz Deda Mraza, jako je važno i ono što sami kreiramo kao svoju istinu. Deda Mraz je čarolija a ona postoji samo u životima onih koji u nju istinski veruju. Verujete li vi?

Ove godine sam ne baš redovno pisala u svoju Čarobnu knjigu ali i pored toga kreirala sam svoje snove, meditirala sam redovnije nego prethodne godine, sakupila novac da odem na seminar Ane Bučević, dobila fenomenalnu ponudu za posao, dozvolila sebi greške ali i uspehe. Naučila mnogo toga i svo svoje znanje podelila sa drugima. Ima li nešto lepše od toga?

Danas, kada smo na pragu 2017. godine mogu samo reći HVALA!. Hvala na svemu što me učinilo osobom kakva sam danas. Hvala svim ljudima koji su ove godine bili u mom životu, svim trenucima, šansama, svim padovima. Hvala i svima vama koji me redovno pratite i čitate moje tekstove. Sledeću godinu tek počinjem da kreiram i sigurna sam da će biti puna čuda i puna ljubavi. Ali o mojim kreacijama za iduću godinu...u narednom tekstu. :)

четвртак, 01. децембар 2016.

Budi sada!

Koliko puta se zapitate da li neke stvari radite ispravno, da li ste na pravom putu, živite li svoju svrhu? Možda bi bilo bolje uraditi ovo ili ono...A onda, kao da ostanete bez odgovora. Možda je odgovor "da" a možda "ne". Nikada niste sigurni, uvek postoji ono "možda"...Mnogi bi voleli imati mapu svog života sa tačno ucrtanim koordinatama, gde skrenuti, gde ići pravo. Bilo bi savršeno da nas neko drugi vodi i ukazuje na moguće prepreke kako bi ih lako izbegli. Bilo bi sjajno, zar ne?

A da li bi?

Ljudi vole sigurnost, svoju "mirnu" oazu, pa makar ona bila i loša po njih. Oni imaju svoju zonu komfora. Tu bivaju ušuškani i ne dozvoljavaju nikome da ih odatle izbaci. Često su nezadovoljni ali ne žele rizikovati i uraditi nešto po pitanju promene jer "what if...?" Ne, bolje biti na poznatom terenu, ma šta to značilo.

"Ljudi se bude!", čuje se na svakom koraku. Bude se iz zimskog sna. Bude svoju svest i polako izlaze iz zone komfora. Ne rade to svi. Neki još uvek ostaju ušuškani, no svako se budi svojim tempom i kada mu je vreme. 

Budi se svest ljudi, svest da smo svi jedno, da smo ljubav. Polako shvatamo da smo mi kreatori svog života i da nam ne treba "mapa". Postajemo svesni zašto smo tu. Došli smo s razlogom da steknemo određena iskustva. Na koji način ćemo ih steći, odlučićemo sami. Očekujući spektakl od promena u našim životima, često zaboravljamo na trenutke od kojih se sastoji sav naš život. Promene se događaju svakodnevno, samo trebamo verovati da se sve dešava za naše dobro. Nemojte čekati čuda, nađite čuda u svakodnevnim stvarima. Zar samo vaše rođenje nije čudo? Nemojte živeti u iščekivanju boljeg sutra. Kreirajte bolje danas sami sebi. Život je putovanje, ne trčite za ciljem. Cilj je na kraju ovozemaljskog života. Ne žurite. Usporite. Uživajte. Osetite, primetite, razumite...

Usudite se iskoračiti iz zone komfora, smelo krenite u ostvarivanje vaših snova i verujte. Iskreno, iz dubine duše, verujte. Tu ste da uživate, da se budite nasmejani, da dajete i primate ljubav, a sve što vam se čini kao "loše" prihvatite kao lekciju po koju ste došli.



Ne živite u prošlosti, negujte samo lepa sećanja. Ne brinite zbog budućnosti, samo maštajte. Posvetite pažnju SADA jer samo je sada važno! Vreme ne postoji. Vreme smo mi.

Love, Tijana!

уторак, 08. новембар 2016.

Zašto volim sebe?

Evo me nakon malo duže pauze ponovo sa vama. Nisam od onih koji pišu samo da bi se zadovoljila forma i pisalo se dovoljno često, kako kažu "da te narod ne zaboravi". Pišem kada osetim da imam šta da ponudim, da je to nešto što izlazi iz moje suštine. E pa evo me.
Ovih dana sam često nailazila na tekstove i video klipove u kojima ljudi spominju ljubav prema sebi. Šta je to ljubav prema sebi? Zašto je mnogi tumače kao narcisoidnost? Važno je odvojiti te dve stvari.



Voleti sebe nije isto što i biti "narcis". Voleti sebe znači kao prvo biti duboko zahvalan na životu koji nam je dat. To je dar koji moramo čuvati i negovati. Dat nam je s ljubavlju i treba da zauzima centralno mesto u nama. Voleti sebe znači pružiti sebi ono najbolje. Voditi računa o svom  fizičkom i mentalnom zdravlju. Raditi na sebi, na svom duhovnom razvoju, na podizanju nivoa svesti. To sve nikako ne ugrožava druge.  Od naše zdrave ljubavi prema sebi, drugi ljudi nikako ne mogu imati štete. Naprotiv. Mogu imati samo koristi. Zašto? Zato što će osoba koja voli sebe širiti ljubav, sijati kao Sunce, davati motivaciju onima kojima je potrebna, biti vetar u leđa. Iz svih padova će nešto naučiti i verovati u sebe. Takva osoba će širiti mir, zadovoljstvo, biti zdrav primer svima. Ona zna da je odgovorna za sebe i svoj život.
Nasuprot tome, osoba koja ne voli sebe, biće uvek ljuta na ceo svet, ješće šta joj se nađe pri ruci, ne razmišljajući šta ta hrana čini njenom telu. Kriviće sebe za sve neuspehe, padati na dno, predavati se stihiji života bez vere da se išta može promeniti.
Često mislimo da se podrazumeva da volimo sebe. Ne, ništa se u životu ne podrazumeva. Razmislite da li se zaista volite. Da li zaista radite sve za vaše dobro ili se trudite dopasti i ugoditi drugima? Nalazite li vreme za sebe, da napunite baterije ili vičete da nikada nemate vremena? Dozvoljavate li da vas nešto izbaci iz takta i da vas to drži danima, pa čak i duže?
Naravno da smo svim mi međusobno isprepleteni i povezani i trudimo se činii jedni drugima mnoge ustupke. No pazite koliko to često radite i da li to radite češće nego što sebi ugađate.
Dragi moji, prvo i osnovno je krenuti od sebe. Ne sebično, ugrožavajući druge, nego s puno ljubavi. Napuniti sebe ljubavlju znači imati ogromne zalihe koje ćemo moći širiti ka drugima. Ako nemamo zalihe, nećemo moći ni drugima ponuditi to što nemamo.
Dugo sam mislila da volim sebe dok nisam shvatila da se svima dajem više nego sebi, da trpam u sebe kao u kontener bezveznu hranu jer me to prividno smiruje, da dozvoljavam da me tuđe mišljenje definiše. Kada sam to osvestila počeo je pravi posao. Mnogo se toga od tada promenilo.


Pa evo zašto volim sebe?

Zato što ...
 1. ...sam zahvalna na životu koji mi je dat.
 2. ...sam svakim danom sve svesnija onoga što sam promenila u svom životu i onoga što još čeka na  promenu.
 3. ...me ispunjava kada nekome pomažem ne očekujući ništa za uzvrat.
 4. ...su mi primarne moje potrebe.
 5. ...svakodnevno nalazim vreme za sebe(meditacija, Reiki, knjige, šetnja,...)
 6. ...ne brinem više šta drugi misle o meni i mom radu.
 7. ...znam da uživam u sitnicama.
 8. ...sam uvek "gladna" znanja.
 9. ...širim ljubav oko sebe.
10. ...sam naučila reći ponekad i "NE!"
11. ...sam nesavršena, a u isto vreme to i jesam.
12. ...iz svakog "poraza" izađem kao pobednik.

Ovaj spisak bih mogla nastaviti još ko zna koliko ali ovde ću se zaustaviti. Razmislite koje su to stvari koje volite kod sebe i ako želite podelite ih sa mnom. Nemojte se fokusirati samo na dobre osobine jer lako je voleti ono što je dobro. Zavolite i nesavršenosti koje vas čine baš takvim kakvi i jeste, savršeni.

Kiss!


петак, 07. октобар 2016.

Buđenje

Opet je stigla jesen. Tiho je pokucala na vrata i poželela nam dobar dan. Morske talase, suncobrane i sladoled smo spakovali u kofere prošlog vremena i uplovili među požutelo lišće koje šušti pod nogama. Uživam u mirisu pečenog kestenja, toplini šarenih šalova i mirisu toplog čaja od đumbira.

Sedim i sećam se prošlih vremena. Ovo je još samo jedna jesen u nizu. Još jedna ista jesen, a opet tako drugačija. Nekako je sve drugačije nego pre. Ne, ja sam drugačija. Moje misli su drugačije, moja svest o sebi i okolini, iskustvima koja sam prošla. Duboko se zahvaljujem na svemu, na svakom izazovu, svakoj suzi i svakom osmehu, jer su oni zaslužni za ono ko sam ja danas. Živela sam neki drugi život. Život koji su drugi kreirali a ja čekala da se dogodi čudo i ostvarim svoje snove. Ne, čekala sam da mi ih drugi ostvare. Verovala sam iskreno ali sam verovala u pogrešno. Verovala sam u tuđu moć da mene učini srećnom. Ja sam bila tu samo da primim dar, otvorim ga i uzmem sreću u ruke. Ali to se nije desilo. Tada je sve postalo mračno, hladno,nada se negde izgubila. Zar je moguće da sam ovakav život zaslužila?

Kažu da je najmračnije pred svitanje. Da. Onda je počelo da sviće. Iz nekog delića moje duše počelo je da izranja nešto neobično. Nešto me vuklo napred. Kao da mi je govorilo da život nije ono što trenutno mislim. Život je nešto sasvim drugo. Snovi su ostvarljivi. Ali...kako?

Postoji čarobni štapić. Zaista? Da. Postoji unutar svih nas. Samo ima nas koji smo zaboravili na njega i ostavili ga u uglu svoje svesti da se na njega nataloži prašina prošlog vremena. Kako se koristi? Svešću. Odlukom da ćemo uzeti svoj život u svoje ruke. I tada...tada čarolija počinje. Ustala sam, uzela štapić i odlučila živeti onako kako ja želim.


U početku nisam verovala da ću uspeti, da će šarene kockice mog sna početi da se sklapaju i prave najlepšu magičnu bajku. A želela sam svim srcem. Onda sam se probudila, krajičkom oka uočila svetlosnu dugu iznad sebe. Srebrni zraci su grlili moju dušu. Da, prepoznala sam taj znak. Počela sam verovati. Verovati u svoju moć. Znala sam da je čarolija tu, blizu je. Samo je potreban treptaj oka da je uhvatim. Predivna muzika se čula pravo iz mojih grudi, radost se širila u nedokučive daljine. Da, sada sam bila sigurna, novi život je počeo. Život o kome sam maštala.

I pitam se, kako da ostanem ista, kada se sve u meni probudilo? Kako da mrzim ljude koji su me povredili, kada znam da su ranjeni i zato to čine? Zar da uzalud trošim dane na krivnju i gorčinu, kada znam da one samo mene truju. Ne želim se baviti prošlošću, kada sam sigurna da me divna budućnost čeka. Ne mogu planirati budućnost, jer u meni je sve živo baš sada, u ovom trenutku. Ja živim sada...baš sada! U meni ima toliko ljubavi i topline. Šireći ljubav ja je umnožavam i to mi se višestruko vraćam. Sad znam da svrha života nije da budemo važni i bogati biznismeni. Svrha je da jedni drugima učinimo život lepšim i srećnijim. Da uputimo jedni drugima osmeh, lepu reč i čvrst zagrljaj.

Jutros sam jednoj baki otvorila vrata pri ulasku u prodavnicu i pomogla joj da pročita cene jer je zaboravila naočare. Osmeh na njenom licu i zahvalnost u očima se ne mogu rečima opisati. To se oseća. Oseća se duboko. Tada shvatiš da si ti tog trenutka nekome bio mnogo važan, da si baš tada trebao biti na tom mestu. Imati priliku nekome učiniti nešto dobro je blagoslov. Bila sam zahvalna na toj prilici.

I zato ne skidam osmeh sa lica, radujem se svakom danu, zahvaljujem na svim blagoslovima. U svemu i svakome pronalazim nešto dobro a „loše“ stvari gledam kao lekcije. Svaki dan nam je dat da ga proživimo u radosti i miru. Zašto bi ga mi živeli drugačije? Živimo ljubav i budimo ljubav jer samo to je svrha našeg postojanja. Sve ostalo je samo bleda senka nečega što se tako zove.

среда, 14. септембар 2016.

Dragi tata!

Dragi tata!
Za tvoj 66.rođendan želim da ti kažem jedno veliko HVALA!
Hvala za svu nesebičnu ljubav koju si mi dao, za svaki osmeh i toplu reč. Za podršku kada mi je trebala i savet kada nisam znala kojim putem bih krenula.
Hvala što si uvek uz mene i moju porodicu, što ti nikada ništa nije teško.
Hvala što si uvek strpljiv, što uvek nalaziš opravdanje za nestašluke svojih unuka. Hvala što si uvek bio i više od oca. Bio si duša.
Hvala što ne izigravaš muškarčinu, što zaplačeš kada osetiš tugu, što si mi pokazao da si čovek. Uvek si znao da me saslušaš.
Kada sam bila mala kupovao si mi kasete omiljene grupe, čuvao svojim telom kada je grmelo, tešio kada sam bila tužna. Razumeo si me i kada sam bila srećna i kada sam tugovala. Uvek si znao da me saslušaš.
Ušuškavao si me uveče u krevet i ljubio za laku noć. Hvala što si bdio nad mojim snovima.
Hvala za osećaj sigurnosti koji si mi pružao, za prelepo detinjstvo puno uspomena, za osećaj da sam tvoja princeza.
Hvala za svaki buket cveća koji si mi kupio za rođendan, za svaki minut posvećen samo meni.


Kažu da naše duše, pre dolaska na ovaj svet, biraju svoje roditelje. Ja verujem da je tako i znam da sam odabrala najboljeg oca za sebe i najboljeg dedu svojoj deci.
Zato ti još jednom od srca hvala!

Srećan ti rođendan i da nam poživiš još dugo, dugo,dugo...!

Voli te tvoja ćerka Tijana!

8.09.2016.


субота, 03. септембар 2016.

Hvala od srca!

Pre dva dana sam na svojoj Facebook stranici objavila "Izazov od 30 dana" koji je pre par godina pokrenula Ana Bučević. Iako sam taj izazov već radila, kao da mi je neki unutrašnji glas govorio da ga uradim ponovo. I krenula sam. Usput sam pozvala i sve ostale koji su voljni da urade nešto za sebe. Dogodilo se nešto što se već ranije par puta događalo. Na objavu sam dobila nekoliko lajkova, tu i tamo padne neki komentar, a u inbox krenu poruke jedna za drugom. Ljudi su mi upućivali reči podrške, zahvaljivali se na tekstovima koje pišem jer ih inspirišu, postavljali razna pitanja i predlagali da pokrenem i Vlog. Onda sam se setila jedne poznanice koja mi je stalno govorila kako je srećna jer uvek dobija mnogo lajkova na objave. Tada sam se zamislila. Slažem se da broj lakova pokazuje koliko je neko praćen ali ne mora biti jedini pokazatelj. Neke od nas prate iz prikrajka, potajno ali im i tako ulazimo u dušu. U nekoliko situacija sam se uverila da je tekst pročitan iako nije lajkovan. Ovo pišem jer sam došla do zaključka da zaista sve to nije važno. Nisu važni lajkovi. Oni nisu mera uspeha. A šta je uspeh? Učiniti nečiji život lepšim. Oduvek sam pisala zbog svoje ljubavi prema pismenom izražavanju, zbog emocija koje budi u meni, zbog verovanja da će ono što napišem nekome značiti kao motiv, lekcija, ideja...Kada sam dobila sve te divne poruke podrške preplavila su me osećanja zahvalnosti i ljubavi. Neprocenjivo je kada nekome tvoje reči daju krila da se pomakne sa nulte tače, kada kod nekoga osvestiš šta sve može, kada izazoveš radost. To zaista nema cenu.

 
Samo neke od poruka koje sam dobila



Zaista sam srećna kada mogu pomoći ljudima, kada se u mom društvu osećaju dobro, kada veruju da mogu sve što požele i shvate da su kreatori, da su divni. Moji tekstovi su me potakli da sve te priče pretočim u knjigu. Nadam se da će i ona u dogledno vreme ugledati svetlost dana i da će svaka iskrena reč u njoj nekome biti svetlost na kraju tunela. Znakovi su nam svuda, ideje lebde u vazduhu. Samo ih trebamo uhvatiti i zaploviti sa njima. Od srca se radujem zbog svih vas kojima sam bila makar i najmanja zvezdica u mraku. 

U jednom trenutku inspiracije krenula sam svoje priče sa bloga Mamina školica da snimam i na You Tube kanalu. Sugestije o Vlogu se polako pokreću. Takođe sam dobila pozivne komentare. Ko zna, kada mi dođe inspiracija za to, možda se više pozabavim Vlogom. Za sada neka malo sačeka. Samo treba slediti svoju strast, svoju emociju i tada znaš da radiš pravu stvar. A prava stvar je raditi nešto s ljubavlju bez očekivanja nagrade za to. Najveća nagrada je kada znaš da si nečiji život ulepšao i obogatio svojim postojanjem.



Zbog toga, hvala svima koji me pratite, javno ili iz prikrajka, koji lajkujete i komentarišete javno ili šaljete poruke u inbox. Moje najveće zadovoljstvo je ako sam dotakla vaš život, pokrenula ga u pozitivnom smeru i dala smernicu da otkrijete ko ste vi zaista. 

Hvala od srca!

субота, 20. август 2016.

Kako sam manifestovala posao

Još kao dete, maštala sam da budem novinar. Pisala, pisala, pisala. Zamišljala sebe da pišem za neke magazine ili vodim autorsku emisiju. Došlo je vreme da upišem fakultet i suočila sam se sa situacijom da mogu upisati samo fakultet u svom gradu jer novca nije bilo dovoljno da se školujem u drugom gradu. Ok! Iako me tada zanimalo novinarstvo, gluma i psihologija, odlučila sam se da budem učiteljica.
Još kao student, počela sam raditi u jednoj parfimeriji. Na konkurs se javilo sto devojaka. Imala sam neverovatnu tremu. Popunjavala sam neki upitnik i sećam se da mi se ruka tresla. Kasnije sam bila na još jednom razgovoru i s nestrpljenjem sam čekala odgovor. Sećam se, bio je mamin rođendan. Pravile smo tortu. Telefon je zazvonio i ja sam čula ženski glas koji je govorio: "Čestitam, primljena si!" Jeeeeeeeee! Bila sam presrećna. Kada sam sutradan otišla na posao, vlasnica parfimerije mi je rekla da sam joj neverovatno bila simpatična koliko sam se tresla i da sam je podsetila na nju u tim godinama. Hahaha...eto i trema da nekad pomogne. Tamo sam provela par predivnih godina. Još uvek čuvam lepe uspomene na te godine. 
U međuvremenu sam završila fakultet i nadala se da ću dobiti posao u struci. Nisam imala vezu i nije bilo šanse da se negde ubacim. Nisam gubila nadu ali sam u međuvremenu radila razne privremene poslove. Odjednom sam dobila priliku da uđem u školu i predajem engleski dva meseca. Budući da sam dobro znala engleski, pristala sam pa makar i samo na kratko. Mnogo mi se dopao rad sa decom a pogotovo da predajem engleski. Malo mi je bilo žao što nisam imala sertifikat da radim kao nastavnik engleskog. Odlučila sam da ga steknem. Od tog dana, prošlo je devet dodina. Devet godina nerviranja, brige, suza, besa, ali i radosti, ljubavi, nade, smeha. Promenila sam nekoliko škola, dobijala razna obećanja i pohvale, no kada je došlo do toga da se neko zaposli za stalno, ja nisam bila na listi. Već sam osećala da ću svaki put izvisiti i tako verovatno baš to i privukla u svoj život. Nisam odustajala ali sam postajala sve tužnija, neraspoložena, stalno pod pritiskom zbog dokazivanja i neizvesnosti. Počela je anksioznost, lupanje srca, bezvoljnost. Ima li kraja?
Onda sam donela odluku da uradim nešto po tom pitanju. Na netu sam našla mnogo članaka, videa, knjiga, emisija koji su mi pomogli da krenem da radim na sebi. Čitala sam, gledala, gutala sve i upijala kao sunđer. Počela sam praktikovati razne metode, od vizualizacije, meditacije, pisanja, zahvaljivanja...Postala sam i Reiki praktičar. Najviše od svega mi je pomogla spoznaja da je sve baš onako kako treba biti. Sve se dešava s razlogom za moje najveće dobro. Ne vredi se nervirati jer ako nešto mogu promeniti, nema potrebe za nervozom. Ako ne mogu promeniti, takođe se ne vredi brinuti. Nije do mene. Razmišljala sam kako bi bilo lepo kada bih mogla raditi u nekoj privatnoj školi i predavati engleski ali dok ne dobijem sertifikat, nema šanse. 
Postala sam opuštenija i počela verovati u život. Nisam više plakala kada bi mi rekli: "Od sutra ne radiš. Zvaćemo te." Umesto toga sam govorila: "Super. Čeka me nešto drugo, nešto bolje!" Od tada je sve počelo da se menja. Malim koracima ka uspehu. Zvali su me naizmenično u tri škole i to tako da kada sam prestala da radim u jednoj, nakon dan ili dva su me zvali u drugu i tako redom. Imala sam sve više učenika koji su mi dolazili na privatne časove engleskog, dobila sam ponudu da radim radionice za predškolce. Onda je jednog dana stigla ponuda iz privatne škole stranih jezika u kojoj se i ja školujem, da radim kod njih i predajem engleski deci. Bila sam presrećna. Nakon par dana stigla je ponuda i iz škole da menjam jednu učiteljicu godinu dana. Tada sam zastala. Šta sad? Dva dana sam  razmišljala šta da radim. Stavila sam sve na papit, ZA i PROTIV! Onda sam pitala svoje srce. Odluka je pala na privatnu školu jer sam osetila da je to ono što želim, tu ću naći mir i ispunjenost. Mnogi su se čudili jer ipak je ovo državna ustanova, veća plata, a ja sam sigurna da sam uradila pravu stvar. 
Nakon nekoliko dana prelistavala sam svoju čarobnu knjigu i naletela na dan kad sam napisala da mi stiže fantastična poslovna ponuda. Wow, to je to! Iskreirala sam svoj posao snova!


Onda sam shvatila zašto svih ovih godina nisam mogla da se zaposlim u školi, mene je čekalo nešto bolje. Čekao me posao koji zaista volim  samo je trebao univerzum da poslaže kockice i da ja iskreno počnem verovati da će sve biti ok. I jeste. Ja sam sad srećna, zadovoljna, zahvalna na svim iskustvima. Puna sam ideja i sugurna sam da ću ih realizovati jer sve je u životu moguće ako se prepustiš i opustiš. Pišem blogove, počela sam da snimam i videa i tako ispunjavam i onaj detinji san.

Zato ne odustajte od svojih snova ali obratite pažnju i na prepreke jer vas baš možda one vode tamo gde treba!

четвртак, 18. август 2016.

Razmišljam...

Polako se približava kraj slobodnih dana, raspusta, godišnjeg, kako god to već zvali. Mislim da sam se zaista odmorila i nauživala iako nisam nigde putovala.Uživala sam u samom vremenu kada sam mogla sebi rasporediti svo slobodno vreme. Imala sam vreme za porodicu, decu, drage ljude, učenje i sebe. Iako nisam nigde putovala, vreme sam pametno utrošila ulažući u svoje znanje. Čitala knjige, gledala video klipove, razgovarala sa ljudima od kojih mogu nešto naučiti i koji su pozitivni...Imala sam više vremena i za pisanje blogova.

E sad polako kreću obaveze. Posao, škola, vrtić. No sigurna sam da ću i tada naći vremena za zadovoljstva koja, iako naizgled mala, tako mnogo daju. Toliko novih ideja mi je došlo ovog leta da sam i sama iznenađena. Istina je da ideje stižu kada smo opušteni i pozitivni a ne kada se upiremo da smislimo nešto. Sve ću polako realizovati i sve će biti baš onda kada treba. Sigurna sam. Dobila sam ideju da pišem priče za decu i odrasle sa porukom a zatim da te iste priče snimam na You Tube jer znam da mnogi više vole da slušaju nego da čitaju.



Razmišljam koliko je ovaj život savršen i kako se sve dešava baš onda kada treba. Radujem se poslu koji krećem da radim. Taj posao je baš mene čekao. Sve se dešavalo s razlogom da bih ja sada dobila taj posao. Nema slučajnosti, to je iluzija. Sada, iz ove perspektive, to razumem. Posvetiću naredni tekst na blogu o mom devetogodišnjem traženju posla da vidite da su čuda moguća. Samo verujte!

Na ovom linku je moj kanal sa pričama: Tijana

петак, 12. август 2016.

Moj sedmi dan blog izazova

Evo došao je i poslednji dan blog izazova o širenju radosti. Naravno ja nastavljam da osećam radost i širim je i dalje.

Ponekad, kada sam u društvu drugih ljudi, čujem priče kako im ništa ne ide od ruke, kako je život težak i mučan, kako ne znaju kako će pregurati do prvog... Ranije sam se upuštala sa takvim ljudima u raspravu, pokušavala ih ubediti da su u krivu a oni se branili kako sam ja u oblacima a oni realni. Želela sam da ljudima prenesem ono što znam, da je život sjajan, da ga mi kreiramo svojim emocijama i mislima a najviše uverenjima i privlačimo razna iskustva i izazove u svoj život. Ranije sam se i ja borila sa njima a sada se prepustim, znam da je to lekcija koju moram naučiti. Mrzela sam kada čujem da neko kritikuje nešto o čemu ništa ne zna ali više ne. Razumem ih, oni zaista nisu spremni da to shvate.

Više se ne trudim nikoga ubeđivati ni u šta. Rukovodim se onim: "Živi i pusti druge da žive". Svako od nas živi u svojoj realnosti i ona je za njega stvarnost. Ne delim više savete ako ih od mene niko ne traži iako moj unutrašnji glas viče: "Reci mu sve što znaš, pomozi mu da shvati!".Ne, neće shvatiti dok nije spreman, nisam ni ja. Samo bi bespotrebno rasipala svoju energiju. Znam da puno činim samim tim što oko sebe širim radost, što svojim primerom transformacije (koja još uvek traje) podstičem ljude da se zamisle oko mnogih stvari. Sigurna sam da više činim šireći ljubav i radost nego pokušavajući ubediti nekoga u nešto. Ne živim više čekajući da se desi ovo ili ono da bih bila srećna. Ja sam srećna sada. Živim sada, u ovom trenutku. Ne sutra, ne za pet godina. Sada i ovde!

Često čuje: "Biću srećan kad..." Svi nešto čekaju? A šta ako to što čekamo nikada ne dođe? Šta ćemo sebi na kraju svog životnog puta reći? 

Pinterest.com


Uživajte u svemu što imate, budite zahvalni, a usput kreirajte sve ono što želite. Želim vam život pun radosti, mira i zadovoljstva. Zaslužujete to!

четвртак, 11. август 2016.

Moj šesti dan blog izazova

Kao i svaka majka, obožavam svoju decu. Od prvog dana kada sam ih ugledala uvukli su se duboko u moje srce, u moju dušu. Sećam se prćastih nosića, malenih ručica i nožica. Ljubav na prvi pogled. Moje srce je puno radosti samo kada ih gledam. Posmatram ih dok spavaju i sanjaju slatke snove, dok se igraju i kikoću, kada traže moju pažnju i žele da ih zagrlim. To su tako divna bića.

Dok traje školska godina nemam mnogo vremena da im se posvetim ali uvek nađem vremena da razgovaram sa njima, da ih zagrlim najsnažnije i najnežnije. Na raspustu smo više zajedno. Šetnje, izleti, društvene igre, zajedničaka maštanja, čitanje, crtaći...Volim lenje dane sa decom, kada ustajemo kad hoćemo, razvlačimo se po krevetu i golicamo. Sve je polako i imamo vremena na pretek. Učimo da uživamo u momentima, da ne žurimo.



Vreme prolazi a ja pokušavam da ugrabim svaki trenutak, da upijem u svoju memoriju sve njihove izraze lica, sve izgovorene reči, svaki poljubac. Pravim uspomene. Shvatam koliko sam bogata što ih imam, što su deo mene, deo mog života. Gledam kako odrastaju, kako svakim danom znaju sve više, kako su mudri i sposobni, spremni da uskoro polete. Ponekad mi se u očima jave suze. To su suze radosnice. Srećna sam što mi ih je život dao i što su odabrali mene kao majku.

среда, 10. август 2016.

Moj peti dan blog izazova

Nepopravljivi sam romantik i život gledam kroz ružičaste naočare. Mnogi ljudi u mojoj okolini to ne razumeju al šta da im radim. Za mene su ljudi uvek dobri iako su me neki postupci mnogo puta demantovali. No ja uvek nađem razlog da to opravdam. Nisam zlopamtilo i brzo praštam. Ne držim gorčinu i bes u sebi. Zato u mojoj duši ima mesta za radost. Ljudi koji u sebi drže bes i ljutnju nemaju mnogo "mesta" za radost i sreću. Sami sebe truju tim osećajima. Toga se odmah rešavam.



Ja sam pozitivac, večiti optimista, maštar. Obožavam da maštam i što je mnogima smešno, verujem u snove. Verujem u dobrotu, plemenitost, ljubav. Verujem da su čuda moguća. Sve moje maštarije u meni bude radost i usne mi odmah dobiju oblik one krive linije sa krajevima na gore. 

U mojim maštanjima ima svega. Na livadi sam, prepunoj cveća. Sa grana drveća se čuje cvrkut ptica, deca se igraju i čuje se njihov smeh. Ja leškarim na ćebencetu i ćaskam sa dragim ljudima. Miris cveća se meša sa mirisom tek skuvane kafe. Ponekad sam sama i čitam neku sjajnu knjigu.

Selim se u mislima na neku predivnu plažu. Ležim na peskovitoj plaži, osećam kako me sunce miluje i talasi mora zapljuskuju moja stopala. Čujem tišinu. Čujem galebove. Oko mene mir. Samo šum mora. Preplavljena sam mirom i srećom. Ustajem i šetam po plaži. Gledam palme, lepotu udaljenih šuma, putiće koji vode ko zna gde.

Sada sam posetilac šume, predivne listopadne šume. Jesen je, lišće opada. Šetam, dok mi opalo lišće šušti pod nogama. Obožavam taj umirujući zvuk. Primećujem kako male životinjice trčkaraju okolo. Jedna veverica skakuće po drvetu i maše mi repom. Dolazim do velikog hrasta. predivan je i tako moćan. Prilazim mu i grlim ga. Osećam kako sav moj umor stablo upija i odvodi ga u zemlju da se revitalizuje. Hrast me napaja novom, svežom energijom. Osećam je. Osećam njegovu snagu i moć. Zahvaljujem mu se.

Vraćam se u sadašnji trenutak. Kako se dobro osećam! Sjajno! A nakon ovakvog "putovanja" kako i ne bi, zar ne?

уторак, 09. август 2016.

Moj četvrti dan blog izazova

Sećanja...
Sećanja me čine srećnom. Vraćaju neke momente u kojima sam uživala. 
Sedim, slušam tihu muziku i pijem nes kafu. Sećanja naviru...

Sećam se svog detinjstva. Najlepše uspomene me vežu za letovanja kod babe i dede u Bosni. Trajala su po dva meseca. Sećam se kuće, dvorišta, komšiluka. I dan danas mogu da osetim miris vrućeg pečenog hleba, zvuk zrikavaca u travi, miris čiste posteljine i ukus babine pite. Imala sam tamo i drštvo. Išli smo na izlete, kupali se u reci, brali šumske jagode i borovnice i smejali se do suza. Sa tetkom sam išla na more, na plaži gledali "momke" i jele sladoled. Sa njom sam doživela i prvi zemljotres. Kada god sam išla kući imala bih zalepljena kolena i laktove. Ali to su uspomene koje ne bih menjala.

Drugi deda je bio ovde i sa njim sam se viđala svaki dan. Obožavao me i nije dao nikome da povisi ton na mene. Miljenica! Igrali smo se, išli svuda. Nikada neću zaboraviti kada mi je rekao da ne čupam visoku travu jer ću poseći ruku. Nisam ga poslušala, posekla sam se. To i danas pamtim.

Sećam se svog prvog susreta sa svojim mužem. Upoznali smo se sa 16 godina i zabavljali 10, dok se nismo venčali. U šali kažem da smo odrasli zajedno. Ja sam bila jako stidljiva, on ne. I sad se smejem kad se setim nekih situacija. Nekako smo se nadopunjavali, sazrevali zajedno i prebrodili mnogo toga. Danas smo već 13 godina u braku i imamo dvoje divne dece.

Dolazak na svet moje divne dece se isto ne zaboravlja. To samo majke znaju. Osećaj radosti, uzbuđenja, pomešanih sa strahom od nepoznatog preplavljuju svaku ženu u tom momentu. Njihovo odrastanje, mirisi, pogledi, zubići, nevešti prvi koraci, prva reč "mama", zagrljaji koji isceljuju...

Odlazak na more sa prvim detetom i mužem, njegov strah od hladne vode. Hahaha...čim bi video talas, bežao bi iz plićaka. Obožavao je da se vozi na ringišpilu. Nakon par godina, kada smo već imali dvoje dece, išli smo na Zlatibor. Sećam se šumskih kupina, penjanja do spomenika dok su deca kukala da ih bole noge. Muž ih je na smenu nosio na leđima. Mnogo šetnji, izleta i smejanja. Zar nam je potrebno više?

 


Još mnogo sećanja navire, prosto je nemoguće o svemu napisati nešto. Pijem i poslednji gutljaj nes kafe i polako se vraćam i sadašnji trenutak. Zahvalna sam za sve momente, za sve čega se mogu šećati. Imam prelepe uspomene i to me čini radosnom. :)

понедељак, 08. август 2016.

Moj treći dan blog izazova

Radost, radost, radost!

reading.ac.uk


Već sama pomisao da danas ponovo imam "zadatak" da napišem nešto na temu radosti u meni budi prelepe emocije. Ah kako je život lep. Volela bih da postanem zarazna za sve ljude na ovoj planeti, da ih zarazim svojim osećajem radosti, sreće i optimizma. Volim život, volim da se smejem, volim da pevam i plešem, da se grlim. A zamislite sve je to besplatno. Još uvek ne verujete? Probajte i videćete. Najlepše stvari na ovoj planeti su besplatne. Ljubav, priroda, osmeh, cvrkut ptica, miris cveća, lepa reč...Mogla bih nabrajati još dugo. Besplatno je a vredi jako mnogo.

Šta me još čini radosnom? Pisanje. Kada dobijem nalet inspiracije, prsti lete po tastaturi, rađaju se nove ideje. Tada treperim od sreće. Pišem u dahu. Imam onaj osećaj zalubljenosti. Osećam leptiriće. Ja sam u stvari zaljubljena u sebe, u svoje mogućnosti i talente koje tek sad polako otkrivam. Polako izlaze iz mene. Ne, nije to narcizam. To je ona zdrava ljubav koju svi trebamo osećati prvo prema sebi da bi mogli tu istu ljubav širiti oko sebe. Jer...ne možete dati ono što nemate, zar ne?

Sinoć sam legla u krevet. Trebalo je da spavam ali ne. Masa misli se razlila po mojoj glavi, more ideja, pišem knjigu, snimam videa, kuckam reči....ne mogu da prestanem. Osetila sam neverovatnu radost jer sada znam da mogu biti isto toliko kreativna kao i bilo ko drugi. Da moji ukućani nisu spavali i da sam mogla upaliti svetlo, sigurno bih ustala i možda pisala i do zore. 

Radosna sam što postojim i što mogu pružiti ljubav svima oko mene. Hvala Bogu na tome. Hvala mu što me je stvorio baš ovakvu, jer baš ovakva mogu pružiti svima najbolji deo sebe.

недеља, 07. август 2016.

Moj drugi dan blog izazova

Nastavljamo i danas da širimo radost jer je to osnova našeg boravka na planeti. Ako nema radosti kako onda možemo reći da živimo život vredan življenja? Već sam pisala da mene čine srećnom i radosnom mnoge stvari. Radosna sam kada me deca zagrle, kad osetim taj njihov dečji miris nežne kože iako već odavno nisu bebe. Ta ljubav u dečjim očima govori više od milion reči. 

Radujem se kada nekome mogu nesebično da pomognem. Često se ljudi čude kako mogu nešto činiti za druge ako neću ja imati koristi od toga. U početku sam se ja čudila njihovim pitanjima a onda sam prihvatila da jednostavno nismo svi isti. Osećaj koji u meni izaove nečija zahvalnost ne može se meriti ni sa čim materijalnim. To zadovoljstvo nema cenu. 

Raduje me kada na ulici sretnem nekog svog bivšeg učenika ili učenicu i kada kroz priču shvatim koliko sam u tom divnom biću ostavila pozitivan trag. Prisećamo se zajedno mnogih momenata i smejemo se. Predivno je kada učestvuješ u nečijem životu, obojiš ga najlepšim bojama koje još dugo, mešajući se stvaraju, božanstvene uspomene te dece.

pinterest.com

Radujem se svakoj pročitanoj stranici knjige. Upijam kao sunđer svaku reč, svaki citat. Volim da maštam, zamišljam junake, bojim priču svojim bojama i lakim notama. Vidim i čujem onako kao moj um želi. U mojoj glavi se tada dešava film koji ja režiram. Sve je sjajno!

I zato se i danas radujte svemu. Nađite u svemu zrno radosti i sreće i podelite ga drugima jer sreća se množi kada se deli! 




субота, 06. август 2016.

Moj prvi dan blog izazova

Evo da malo pokrenem i kucnem koju pametnu na inicijativu drage blogerke Marine sa bloga Ritam dana. Ideja je da 7 dana širimo radost, pa evo da krenem.

Zaista se trudim u svakom deliću svog života pronaći i širiti radost. Radost i sreća su nešto što dolazi iz nas samih a ne spolja. Kada sam to shvatila, život mi se okrenuo naglavačke (u pozitivnom smislu). Jutro je najvažniji deo dana. Kako ga započnete očekujte da će vam takav biti ceo dan.

Preuzeto sa:stil.kurir.rs


Pa evo da vam približim jedan moj početak dana.

Jutra mi počinju sa osmehom i zahvalnošću na usnama. Još jedan divan dan mi je dat a uz njega u uputstvu za upotrebu piše: "Iskoristiti na najbolji mogući način!" Osećam da mi miris kafe iz kuhinje golica nozdrve. Mmmmm... Otvaram prozor i uživam u pogledu. Pitate se šta li to vidim? Moj prozor gleda direktno na put i jednu zgradu. Pitaćete se sad šta je tu toliko lepo? Lepo je što tu ima i jedna prelepa breza a na njoj nekoliko vrabaca koji me pozdravljaju svojim čarobnim cvrkutom. Pogledam u nebo sa koga me pozdravljaju Sunce ili kišni oblaci. Svejedno...volim ih sve. Ako je muž kod kuće pijemo kaficu zajedno a ako nije, pijuckam kafu uživajući u nekoj knjizi ili "Sensa" magazinu.

Moja deca polako ustaju, čavrljamo, smejemo se i dogovaramo kako ćemo provesti dan. Družimo se sa prijateljima, idemo u park, čitamo i maksimalno uživamo dok je još raspust.

Na kraju dana sednem u tišini i razmišljam koliko sam srećna jer imam sve te male, a tako velike stvari u svom životu.

Sinoć je moja mama otišla na put na kome će se zadržati oko mesec dana. Svi smo izašli da je ispratimo. Osetila sam tugu jer će mi nedostajati ali i neizmernu radost što je imam, što imam svoje divne roditelje. Mnogi ih nemaju ili su u lošim odnosima. Kada sam došla kući videla sam na netu da sam osvojila knjigu na poklon. Wow! Radost, radost, radost!!! Koliko nam je malo potrebno za sreću. Ona nam stalno kucka na vrata ali mi ne čujemo. Ona se krije u svakoj sekundi samo trebamo obratiti pažnju na nju. Posmatrajte, pratite znakove...ona jeć tu, stoji uz vas. Pozdravite je i osmehnite joj se. Ruku pod ruku i u novi dan! :)

Do sutra...

субота, 23. јул 2016.

Jesmo li svi life coach-evi?

Iako rizikujem da budem kritikovana imam potrebu da napišem svoje mišljenje o sve većem broju life coach-eva. Pošto sam savladala tu životnu lekciju da je prosto nemoguće da se svima svidimo, ne brinem o tome. Naravno, to je samo moje mišljenje i ne očekujem da se svi sa tim slože.



Na društvenim mrežama se pojavljuje zaista mnogo dobrih tekstova o ličnom razvoju, ima stvarno dobrih i korisnih saveta ljudi koji su prošli kroz razne izazove. Uz to postoje mnoge stranice i grupe koje su prepune metoda, afirmacija i motivacijskih poruka. Mislim da je to zaista dobro. Ljudi su počeli sve više raditi na sebi, edukovati se i izlaziti iz zone konfora. Počeli su tražiti sreću u sebi a ne spolja. Budimo se i to je veliki korak za čovečanstvo.

Međutim ne mogu da ne primetim da se na raznim stranicama ili grupama često javljaju ljudi koji nude svoje cocahing usluge. Onda stanem pa se zapitam koji deo sam ja tu prespavala? Nije mi jasno. Slažem se sa tim da za svakoga ima mesta na ovoj planeti, da nema konkurencije i da se svako svojom autentičnošću može izboriti za svoje mesto pod suncem. Međutim zar ne treba prvo počistiti u svom dvorištu? Znam ljude koji posao life coach-a rade sjajno, profesionalno i sa mnogo mudrosti. Ti ljudi žive život punim plućima. Oni su prošli uspone i padove, doživeli razne izazove i dizali se iz prašine još jači. Gradili su temelje ljubavi radosti, širili svetlost i ulivali nadu kada su mnogi odustajali. Takvi ljudi, koji su mnogo toga prošli, osetili na svojoj koži, isprobali bezbroj tehnika i metoda i uverili se u njihovo delovanje, oni koji su učili, učili, učili i učenjem stekli mudrost, oni su pravi life coach-evi. Samo onaj koji zaista živi ono o čemu govori može biti autentičan, sve ostalo su samo loše kopije. Znam da je to sad IN ali ne može se prodavati ljudima nešto što se nema. Nije dovoljno napraviti stranicu na društvenoj mreži, postaviti neke tekstove o sreći i pozitivnom razmišljanju, par motivacijskih sličica i reći da si coach. Ne! Da je tako i ja bih bila coach. Svako bi to mogao. Imam i ja stranicu na fejsu, imam i grupu. No to je samo mesto gde ja pišem svoje neke stavove, misli, delim sa ljudima sve ono lepo što mogu pružiti. Ali ja nisam neko ko bi bi mogao stati iza reči life coach. Zašto? Zato što i ja još nisam u potpunosti sredila svoje dvorište iako već dugo radim na tome. Ne mogu dati nekome nešto za čime i ja još uvek tragam. Prijateljski savet da, razmenu mišljenja i stavova svakako, ali biti life coach je nešto što smatram vrlo odgovornim poslom. Zato bih volela da se svi coach-evi zapitaju da li su zaista srećni, ispunjeni i zadovoljni svojim životom? Da li ima neki delić njihove bašte koji nije uređen kako bi trebalo? Ako se ovo zaista zapitate  dobićete odgovor jeste li vi spremni da budete neko ko će drugima davati savete kako da urede svoj život.

Svako od nas ima neki talenat koji je dobio dolaskom na ovaj svet. Ako coaching nije za vas, pogledajte dublje u sebe i naći ćete nešto u čemu ste baš vi najbolji. Sigurna sam u to. Ispoljite vaš talenat, budite jedinstveni i unikatni! Nemojte biti neko samo zato što je to sad popularno. Izgubićete ono što zaista posedujete samo vi i zbog čega ste došli na ovaj svet!

четвртак, 07. јул 2016.

A ovako je sve počelo!

Imam potrebu da sa vama podelim svoju priču, tj. kako sam počela sa radom na sebi. Juče je bilo tačno godinu dana od moje prve inicijacije u Reiki. Dan kada sam postala Reiki praktičar. Osvrnuvši se unazad videla sam svoju ogromnu transformaciju. Neki od mojih prijatelja i poznanika su mi i sami rekli da primećuju promenu, neki nisu ništa komentarisali ali ono što je najvažnije, ja vidim promenu. 

A kako je počelo?

Ja sam bila neko ko je izuzetno emotivan, sve sam doživljavala lično, pogađala me nepravda, želela uvek da ostavim dobar utisak i mislila da od drugih zavisi moja sreća i uspeh. Zbog svih tih osobina često sam znala biti tužna, besna i osećala sam se bespomoćno. Ne želeći da se to vidi, ja sam potiskivala sve to u sebe. Bila sam neko ko pada i odmah ustaje. Sve sam mogla, sve sam stizala. Na poslu sam se davala 200%. Moje "drugo ja" mi je stalno govorilo:"Dokaži se. Budi vredna ali poštena. Sve će to dovesti do uspeha." Tako sam i radila. Po struci učiteljica, koja 9 godina šeta (kada treba) od škole do škole popunjavajući rupe, bila sam zahvalna za sve zamene koje sam dobila. No kada su na neodređeno bili primani neki ljudi samo jer su imali vezu, ja bih plakala, mrzela ceo svet, zakon, državu...I opet ustajala i išla dalje.Sve je to bilo ok dok jednog dana nisam počela da osećam malaksalost, lupanje srca, gušenje. Iz čista mira mi se znalo to desiti. Odakle sad ovo? Šta se dešava? Hoću li umreti? Otišla sam kod doktorice i ispričala joj svoje simptome. Uz razgovor smo došle do zaključka da je to sve reakcija na nagomilani stres. Bila sam puna svega. Tada sam stala, pogledala se u ogledalo i rekla sebi :"Dosta je bilo! Nećeš to više sebi raditi!" Počela sam čitati na internetu o tehnikama, metodama koje mi mogu pomoći. Ne znam kako ali naletela sam na emisije "Tim Sinergija - Jutarnja kafa", a zatim na Anu Bučević, Natašu Vukoje... Čitala sam, gledala video klipove, motivacijske filmove, učestvovala u raznim online radionicama...Kupila sam svesku i počela pisati sve što sam čula, pročitala, saznala. U svom gradu sam čula da Danijela Demić i Snežana Boršoš organizuju razna predavanja i radionice. I tu sam se uključila. Sve je to trajalo oko godinu dana. Za to vreme, mnogo toga sam naučila ali kao da mi je nešto falilo. Ali šta? U tom momentu naletela sam na članak o Reikiju i u roku nekoliko dana videla da će Danijel Salijević kod Nore u emisiji govoriti o tome. Nakon emisije, kontaktirala sam Danijela. Budući da je njegova učenica Gordana Mijatović iz mog grada, preporučio mi je da probam jedan tretman kod nje. Tako je i bilo. Nakon prvog tretmana ja sam osetila neverovatan priliv energije, osećaj opuštenosti i zadovoljstva. Ja sam neko ko je inače uvek teško donosio odluke ali ovaj put sam nakon prvog tretmana rekla da ja želim da postanem Reikista. Po osećaju sam znala da je to dobre odluka. Tako je i bilo. Inicirala sam se u prvi, a nakon 3 meseca i u drugi stepen Reikija. Promene koje su počele bile su toliko suptilne da ih ja nisam ni primećivala. Radila sam autotretmane, bila u kontaktu sa učiteljem koji je uvek bio tu za mene. Odjednom, kao da sam postala otvorenija, opuštenija. Postavila sam prioritete i zaista shvatila da to što se ja nerviram zbog posla neće pomoći da ga dobijem. Opustila sam se i rekla:"Biće kao treba biti!"I bilo je. Prestala sam brinuti kada ostanem bez posla i zaista osetila radost zbog toga. Nema osećaja teskobe. Počela sam u svemu gledati pozitivne stvari. Bila sam bez posla ali sam imala više vremena za porodicu, čitanje, rad na sebi...Odjednom su mi se zamene po školama nadovezivale jedna na drugu, bez pauze, počela sam raditi honorarno radionice za predškolce, imala sve više dece na privatnim časovima engleskom. Jedva sam postizala sve. A onda se desilo nešto neočekivano. Dobila sam ponudu jedne privatne škole stranih jezika da radim kod njih. Wow, oduvek sam maštala o tome. Sjajno! Zatim sam dobila ponudu iz jedne škole da menjam učiteljicu godinu dana. Kontrast! Šta sad? Nakon par dana razmišljanja, ja sam odabrala privatnu školu. Mnogi su bili u neverici da sam odustala od državne škole i veće plate ali ja se sada rukovodim srcem. To mnogi ne mogu razumeti. I ne krivim ih. Nakon te jedne godine ja ću opet biti samo zamena a u privatnoj školi ću ja biti ja. Neko ko je član tog kolektiva, neko pripada tamo, neko ko obožava to što radi. Ja ću biti ispunjena radošću, a to je nezamenjivo. Sada razumem zašto nisam bila primljena u školu na neodređeno. Mene je čekalo nešto drugo a to nisam tada znala. Tek kada se okrenemo unazad vidimo zašto se u nekom trenutku nešto jeste ili nije dogodilo. I ja sam, kao i mnogi očekivala da kada postanem Reikista, sve će se promeniti pokretom čarobnog štapića. Sada znam da nije tako. Sada zaista razumem Reiki energiju. Ona me je polako otvarala, pokretala, slagala situacije i meni pomogla da upoznam dublje sebe i svoje potrebe. Naravno, ja još uvek radim na sebi. Ima tu posla. Rad na sebi je celoživotni proces i uživam u tome. No za ovih godinu dana sam zaista upoznala sebe i shvatila šta je važno u životu i šta ja želim. Reiki, meditacija, vizualizacija i mnoge druge tehnike i metode su postali deo mog života. Sada znam da sam ja kreator svog života, radujem se tome i preuzimam odgovornost za sve. Uživam u kreiranju i nikoga ne krivim za ništa.



Svima vama, dragi ljudi, želim da poručim da vi možete sve što poželite samo morate odlučiti svoj život uzeti u svoje ruke. Bez straha, bez onog "ali...", "šta ako..."... Odlučite i krenite. Možete pročitati brdo knjiga, pogledati milion videa ali vi ste ti koji morate krenuti napred. Niko to umesto vas ne može uraditi. Ako ja mogla, možete i vi! Opustite se, uživajte u životu i ne brinite. Biće onako kako vi kreirate, onako kako je najbolje za vas. Verujte Univerzumu i ako se dogodi kontrast jer je on baš tada trebao da se dogodi. Budite srećni i uživajte u svojoj kreaciji života!

Love!

петак, 01. јул 2016.

Čeprkanje po svesti

Jutro je. Sedim, pijem kafu, surfam po fejsu i dođe mi misao. Davno sam pisala na blogu. Osećam veliku potrebu da iz sebe izbacim bujicu reči. Osećam potrebu da pišem, da se izrazim.Vrim film unazad o svom životu, prebiram po mislima, starim i novim uverenjima. Koliko se samo stvari u meni promenilo. Zaključujem.

Imam potrebu mnogo toga reći o sebi. O sebi kakva sam bila i o sebi koja postajem. Kao da ne nalazim prave reči ili se možda plašim da se vratim unazad. U glavi mi je bezbroj pitanja, zaključaka, odluka, želja. Odavno planiram da napišem knjigu ali nikako da krenem? Šta me sprečava? Još uvek tražim odgovor. Da li je pravo vreme? Mislim da uvek jeste. Sigurna sam da bi moja knjiga mnogima pomogla na putu samospoznaje. Zato, napisaću je. Sigurna sam. 

Razmišljam o tome kako vidim velike transformacije u svojoj svesti. Vidim velike transformacije u svesti mnogih ljudi. Svemir se pokrenuo. Mnogi su se okrenuli duhovnosti. To je sjajno. Jedino sam shvatila da samo sebi možemo pomoći i samo sebe menjati. Ne pokušavajte promeniti druge ako oni to ne žele. Okrenite se sebi. Biti prijatelj sa samim sobom je najveće i najiskrenije prijateljstvo. Priznati sebi sve svoje mane i krenuti u transformaciju je najveći poklon koji sami sebi dajemo. Mislim da je u svemu najteže doneti odluku i istinski verovati u sebe. Kada to postignemo, sva čuda su moguća. Kada krenemo od srca, od duše, skinemo okove razuma...postajemo moćni. Toliko moćni da ni sami sebe ne prepoznajemo. Ja sam to uradila. Učinila sam krupan korak, učiniću ih još. Sad znam koliko sam sebe kočila u nekim stvarima, ugađali svima, samo ne sebi.



Budite dobri prvo prema sebi, slušajte sebe, oslonite se na svoju intuiciju. Samo tako ćete biti dobri i za druge. Ispunjen život je samo onaj koji ste sami kreirali. Samo krupni koraci vas mogu otrezniti. Teški su. Ponekad izazivaju i suze. No, suze kad se izliju, ostaje mir. Ostaje spokoj u duši i mir sa samim sobom. Bez onog "Šta ako..." Samo veruj, duboko u sebi veruj i svet je tvoj.


недеља, 29. мај 2016.

Dan sa Anom Bučević

Konačno nađoh malo vremena da sednem i napišem vam par reči o seminaru Ane Bučević. Anu pratim vec oko 2 godine. Odmah mi se mnogo dopalo što je opuštena, jednostavna i što nesebično deli svoje znanje sa nama. Dugo sam je samo slušala a onda rešila da počnem primenjivati i neke tehnike. O promeni u svom životu u nekom drugom postu, a sad o seminaru.

Prošle godine sam imala veliku želju da prisustvujem Aninom seminaru ali se nekako nisu poklopile mogućnosti. Ove godine, negde u januaru, razgovarala sam sa jednom drugaricom i ona mi kaže kako bi volela da ide ali ne bi sama. Rekla sam joj kako ne znam hoću li imati novaca i onda se setim da je seminar tek u maju i da ću ga imati vremena sakupiti. Budući da dajem privatne časove engleskog, odlučila sam kad god mogu, odvojim malo za seminar. Tako je i bilo. Sakupile smo novac, prijavile se i juhuuu...idemo!Brojale smo dane. Konačno, dan seminara. Jutro prelepo. Sve je govorilo da će ovo biti nezaboravan dan.

Tako je i bilo. Ne mogu rečima opisati osećaj kada smo stigle u hotel "Park".Tu se već među nama prisutnima osećala meverovatno pozitivna energija. Moram naglasiti da je Ana veliki profesionalac i da je počela seminar tačno u minut i tako ga i završila. Na žalost nismo se uspele ubaciti u prve redove pa sam, budući da sam niska, virila između glava ali sam uspela da je vidim. Na stranu to, uspela sam da je čujem, ali zaista čujem. Na bini mala žena, a tako velika, tako zrači i pleni. Ono što me oduševilo je njen komentar kada je jedna žena ustala i rekla da je voli. Odgovorila je: "Ne, ne volite vi mene. Vi volite ono što ja u vama budim!". Wow, koliko je to bilo jako. Tada sam shvatila da je to zaista tako. Mi zaista volimo ono što ona u nama budi. 

Za vreme seminara, zaista smo osetili šta znači živeti u trenutku. Čini mi se da smo svi bili u trenutku, pažljivo je slušali i upijali sve što je rekla. Živeti u sadašnjosti je nešto veoma važno. Često ljudi govore "Biću srećan/na kada..." a ne shvataju da i kada dođe "kada" biće "sada". Sve je u SADA! Saša je isto ispričao svoje iskustvo sa karcinomom. Mislim da je mnogima koji imaju to iskustvo, pomogao u spoznaji koliko je do nas samih. Oduševilo me saznanje da ću u momentu "smrti" biti pitana želim li otići i da će to biti samo moj izbor. Mi dolazimo po iskustvo na ovu planetu ali mi svesno možemo to promeniti ako želimo. Sve je na nama. 

Nešto što me je baš razdrmalo je rečenica "Ljudi kojima ste okruženi su odraz vaše vibracije". Tada sam shvatila koliko još moram raditi na sebi. Ljudi koji me okružuju su i na niskoj i na visokoj vibraciji. Ima ih raznih. No svesna sam da je ovo putovanje i da ceo život radimo na sebi. To je sjajno! Rečenica koju sam takođe zapamtila je da nije poenta samo misliti pozitivno. Mnogi misle da je loše imati "loše"dane. Nije. Važno ih je samo prihvatiti, proživeti i otpustiti. Budite svesni misli. Prihvatite da imate i loše misli.

Jedna od najmoćnijih stvari je zahvalnost. Budimo zahvalni na svemu što imamo i ništa ne shvatajte zdravo za gotovo. Kada bi nam neko rekao da ćemo se ujutro probuditi bez svega na čemu nismo bili zahvalni, svi ljudi bi počeli pisati kilometarske tekstove zahvalnosti. Inače se često pitamo na čemu bi mogli biti zahvalni.

Događaj koji ću pamtiti je iznenađenje za Anu koje smo priredili. Na fb je postojala tajna grupa nas koji idemo na seminar u Novi Sad i dogovorili smo se da, kada počne drugi deo seminara, ugase svetla i krene muzika pesme Nine Badrić "Za dobre i loše dane". Ta pesma je Anu dizala sa dna pre par godina. Muzika je krenula, mi smo svi ustali i pevali. Ana je bila oduševljena, krenule su suze. To je bio poseban osećaj. Što bi ona rekla: "Naježila sam se!" Energija na vrhuncu!

Kasnije smo meditirali. Neki po prvi put. Sjajno! Ljudi su postavljali pitanja, mi upijali Anine odgovore, slušali tuđa iskustva. Sve u svemu, vredelo je svakog uloženog evra. Žao mi je samo što se nisam uspela slikati sa njom ali bila je velika gužva i nisam se htela gurati jer se zaista nije mogla sa svih 500 ljudi slikati.

Šta reći sem da svima preporučujem Anin seminar od srca i zahvaljujem Ani na svemu što nam nesebično pruža a to nam sve služi da spoznamo ko smo i podigne nivo svesti.

Sve vas ljubim i želim predivan dan!







уторак, 24. мај 2016.

Kako u meditaciji prepoznati "govornika"?

Zamolili ste me da pišem o meditaciji i kako u njoj prepoznati da li čujete glas svoje duše ili ega. Budući da se ne volim praviti pametna i da sam i ja, kao i vi, putnik na svom životnom putovanju, pisaću o svom ličnom mišljenju, iskustvu i onome što ja znam o ovoj temi.

Meditacijom sam se počela baviti pre oko 2 godine. U početku nisam bila redovna, nisam imala vremena, osećala sam da mi srce lupa dok meditiram i imala razne izgovore. Vremenom sam počela tražiti ono što mi prija. Ponekad su to bile vođene meditacije, ponekad samo uz instrumentalnu muziku ili u tišini. Sama sa svojim mislima. 

Najbolja poza je da sedite u lotos položaju, da su vam leđa prava a dlanovi na natkolenicama. Meni su dlanovi uglavnom okrenuti na gore. Tako mi prija. Mnogi se osećaju dobro da meditiraju ležeći i to je ok. Bitno je da vam je udobno. Gledajte da ste uvek obučeni malo toplije od onoga kako bi ste bili obučeni da ste u pokretu. Zašto? Zato što se temperatura tela spušta u toku meditacije i može vam biti hladno. Zatvorite oči i umirite um. Koliko dugo meditirati? Koliko vam prija. Ja meditiram od 15 do 30 minuta. Važno je da meditirate bar jednom na dan(najbolje ujutro, ali može i uveče), a po mogućnosti i ujutro i uveče. Neka vam to bude u dnevnom rasporedu. U početku će vam se rojiti misli po glavi. Nemojte obraćati pažnju na njih. Primetite ih i pustite da odu. Ne uplićite se u misli i ne učestvujte u razmatranju. Fokusirajte se na udah i izdah. Pratite tok vazduka kroz vaše telo. Možete takođe zamišljati da udišete belu svetlost i da vam ispunjava telo, a izdišete sivu.



E sad,kako znati, kada vam dođe misao, da li je ona unutrašnji glas koji vam nešto govori ili ego koji se buni jer nije dominantan? Tako što ćete pratiti osećaj i emocije. Kada iz vas govori vaše unutrašnje biće, vaš duh, tj.nefizičko ja, vi ćete osetiti radost, sreću i ispunjenost. Ako vam to govori ego, možete osetiti odmah nelagodu i odbojnost ili čak osećaj zadovoljstva na trenutak, ali vrlo brzo će taj osećaj iščeznuti. Tada ćete osetiti sumnju. Da li je to tako, da li bi to trebalo ili možda ne, itd. Znači pratite misli ali ne upuštajte se u razmišljanje. Pratite emocije, osetite ih. One će vam biti pravi pokazatelj ko se javlja u vašoj glavi i ko vam šapuće.

Na svom putu promene, meditacije je prvi korak. Bez toga nema ni reči o radu na sebi. Meditacijom mi ulazimo u sebe i spoznajemo sebe. Podižemo nivo svesti a to je već važan korak za nas. 

Želim vam divan dan!

среда, 18. мај 2016.

Međuljudski odnosi

Dragi moji pozitivci...
Jedna od tema koju ste tražili su međuljudski odnosi i kako ih poboljšati. Napisaću svoje gledište, a vi se možete složiti sa tim ili ne. Neko sam ko je još kao dete često bio pitan kako mogu preći preko nekih stvari, oprostiti, zaboraviti? Hm...Nisam znala odgovor. Jednostavno nisam volela biti u svađi sa ljudima čak i kada su me namerno povređivali. Ljudima koji su me nenamerno povredili sam vrlo brzo i lako praštala a onim drugima sam jednostavno okrenula leđa. Nisam želela da se bavim njima. 

Kada sam odrasla, imala sam situacije kada sam osećala bes, ljutnju, zavist, plakala i pitala se zašto mi se sve to dešava. Tada nisam znala ovo što danas znam. Nisam znala za zakon privlačenja i da sam sama kreator svog života. Danas kada to znam, nikoga za ništa ne krivim. Gledam sve ljude drugim očima, kao svoje prijatelje, učitelje, srodne duše. Svako ko uđe u naš život, tu je s razlogom. Nije bitno da li je tu bio jedan dan ili par godina. Oni su tu zbog nečega, mi u njihovim životima takođe. Kažu da u svoj život privlačimo ljude iste vibracije kao što je naša. Onda se zapitajte zašto je neko tu uz vas? Možda da vas nečemu nauči, možda da vam pomogne, a možda da vam pruži ljubav. Zato, volite ljude oko sebe. Čak i onog ko vam čini loše stvari, jer vas time nešto uči. Pokazuje vam vašu vibraciju ili ukazuje da nešto trebate menjati u životu. Zapitajte se i zašto su ti ljudi takvi? Da li su tako rođeni? Nisu. Ne osuđujte ih. Oni su samo željni ljubavi. Vi im je pružite. 

Naravno da ne mislim da se morate družiti sa ljudima koji vam ne prijaju ali ih nemojte mrzeti. Ako dođe do rasprave, pokušajte mirno reći svoje mišljenje, bez gneva, bez potrebe da nekog ponizite i uvredite. Nećete tako biti "veći". To je samo vaš ego koji se bori za prevlast. Ako je moguće, ne ulazite uopšte u raspravu. Upitajte se da li više volite da budete u pravu ili u miru. Mislim da je biti u miru mnogo važnije. Osećaćete se opušteno i rasterećeno. Budite ono što jeste, a to je ljubav!


понедељак, 02. мај 2016.

Porodični odnosi

Dok razgovaram sa ljudima čujem razne priče. U poslednje vreme su nekako sve priče vezane za "probleme" u porodici, rodbini,...Ima divnih priča, prepunih ljubavi, pažnje i tolerancije. Ima i onih drugih, manje lepih, o nesuglasicama, svađama, nerazumevanju.

Onda se zamislim nad svim i pitam se zašto je to tako? Zašto ljudi nemaju razumevanja jedni za druge, zašto nemaju vremena da se posvete jedni drugima? Žure, jure, već kasne, ne žele da se bave tim stvarima, imaju preča posla,...Sve su to izgovori!

Posebno me fasciniraju odnosi roditelja i dece. Dece koja već imaju i svoju decu. Često se dogodi da slušam priču starijih ljudi kako ih ćerka ili sin vrlo retko zovu a još ređe dođu da ih vide. S druge strane "deca" se pravdaju kako su uvek u gužvi, puno rade, imaju obaveze oko dece i sl. A unuci? Često se ugledaju na svoje roditelje pa dedu i baku tek ponekad nazovu kad im treba džeparac. Tužno! Čujem i komentare kako stari "smaraju", izlapeli su, drže se svojih starih ubeđenja, mešaju se u mnoge stvari, Da, ali zar ne treabamo imati razumevanja za njih kao oni za nas kad smo bili mali? Zar su sve to nerešive stvari? Možemo li to rešiti razgovorom? Dogovorom? Zapitamo li se ikada da li i mi možda grešimo i kako će se jednog dana naša deca ponašati prema nama? Mi im svojim primerom pokazujemo kako se treba ponašati. Zato im budimo dobar primer.

Živimo u vreme kada je sve užurbano  ali svako od nas može naći jedan dan nedeljno da se vidi sa svojim roditeljima i da svoju decu odvede kod njih. Vreme sa bakom i dekom je neprocenjivo u odrastanju dece. Mnogi ne žive u istom gradu i tada je telefon nezamenjiv. Bar jednom na dan pozovite svoje roditelje ili oni neka pozovu vas. Neka se i vaša deca bar jednom dnevno čuju sa njima. Mnogima ovo deluje glupo ali verujte mi nije.Vreme prolazi i ono što prođe to se ne vraća. Jednog dana će mnogi žaliti što nisu nekome posvetili više vremena, više ljubavi, zagrljaj, osmeh ili lepu reč. Nemojte da se to desi vama.

Budite primer vašoj deci i oni će jednog dana, kada vi budete stari, vama pružiti ljubav na isti način. Sa svojim roditeljima imam sjajan odnos. Čujemo se svakodnevno a moji sinovi i više puta na dan. Ne mogu da zamislim da bude drugačije. Svaki dan se zahvaljujem što ih imam, što su tu i što su takvi kakvi jesu. Najdivniji roditelji, najbolji baba i deda. 



недеља, 13. март 2016.

Nezaposlenost - kako izaći iz začaranog kruga

Nedavno sam u jednoj grupi na FB videla objavu kako bi bilo dobro da se što više nas uključi i piše na temu nezaposlenosti. Ohoho...pa to je baš tema za mene. Pa evo odlučih da i ja dam svoj doprinos.Već  sam pisala o svom poslu i ne bih se ponavljala ali ukratko za one koji me od nedavno prate da ponovim.
Po struci sam profesor razredne nastave(učiteljica) koja je diplomirala 2003. godine. Za vreme studija sam radila nekoliko godina u jednoj parfimeriji kako bih se osećala korisno i doprinela kućnom budžetu. Naravno moji roditelji nisu želeli od mene da uzimaju novac ali bar nisam od njih tražila za moje potrebe, već sam sve ponosno sama finansirala. Kada sam diplomirala, nadala sam se da ću se zaposliti u što kraćem roku i raditi u struci. Na žalost nije bilo tako. Ući u školu je bilo teže nego što sam mislila. Prihvatala sam opet razne poslove, uglavnom rad u trgovini nadajući se da ću ipak jednom raditi u struci. Nakon nekoliko godina, 2007. godine uspela sam dobiti neku zamenu u jednoj skoli koja je trajala par meseci. Da ne dužim...Od tada pa do dana današnjeg ja radim povremene zamene. Ponekad sam imala prekide od par nedelja, ponekad par meseci a jednom i celu godinu. Kada god bi se ukazala prilika ja sam prihvatila da radim. Radila sam i kao učiteljica ali i kao nastavnik engleskog, tehničkog, srpskog...Kada god bi bio neki konkurs ja bih se svim srcem nadala da će se desiti čudo i da ću biti primljena za stalno. Ali nisam. Uvek je to bio neko drugi. Danima sam plakala, očajavala, mrzela ceo svet, osećala bes. Pitala sam se zašto se to meni dešava? Davala sam se 200% i na kraju ništa. Svaki put kada sam ostala bez posla moj organizam bi doživeo stres. Sve sam držala u sebi i nabacivala osmeh koji je značio:"Sve je ok!". A nije bilo. Kako je moglo biti? 
Onda sam sebe upitala:"Da li će ti nerviranje i briga pomoći da se zaposliš?"... "Neće!"  Upravo tako! Naučila sam važnu lekciju. Mogu plakati, besniti, ljutiti se na ceo svet, sve će biti isto. Moram nešto uraditi. Ali šta? To nisam znala. Htela sam na pošten način doći do posla, svojim kvalitetima se boriti. Pa dobro, biće onako kako mora biti. Pomislila sam da se možda sve dešava s nekim razlogom. Možda ima neko veće značenje sve ovo. Ko zna? Rešila sam da se opustim i na sve drugačije gledam. Svaki put kada sam ostala bez posla rekla sam sebi da je tako trebalo biti, da sam dobila vreme za nešto što treba da završim, u svemu sam gledala nešto dobro i pozitivno. Nisam se više nervirala i nikome u mojoj okolini nije bilo jasno kako mogu tako mirno prihvatiti otkaz. Ja jednostavno znam da se sve dešava s razlogom. 
Trenutno sam došla na ideju da pokušam da se otisnem u druge vode, možda učiteljski poziv nije ono čime bih se trebala baviti. Zašto ne bih nešto novo naučila, otkrila neke svoje skrivene talente i kvalitete? Ponekad nismo ni svesni svog unutrašnjeg blaga. I zato idem dalje. Ako treba da ostanem u prosveti, namestiće se situacija da se to i ostvari, a ako treba da se bavim nečim drugim otvoriće mi se nova vrata. Možda će to baš biti ono pravo. Možda je to nešto u čemu ću uživati i iskazati sve svoje talente. Ko zna?


Iz svega ovoga želim da shvatite da se nikada ne treba predavati i da uvek postoji rešenje. Gledajte sve sa pozitivnije strane. Ne očajavajte i ne kukajte jer kome je to još dobro donelo. Osmeh na lice, ljubav u srce i sve je moguće. Vi možete sve, samo napravite prvi korak. Usudite se ići dalje i kada mislite da je sve propalo. Ne, tada se tek rađa, nešto još bolje i veće. Verujte u sebe jer ja verujem u vas!

Vaša Tijana!


понедељак, 29. фебруар 2016.

Izazov #6

Stigosmo i do poslednjeg izazova. Nadam se da prvih pet izazova uspevate održati u vašem životu i da ih bar povremeno praktikujete.  Izazov broj šest je nešto što objedinjuje sve, ceo vaš život, vaše biće, a to je rad na sebi. Vaš duhovni rast je nešto što vam donosi najviše dobrobiti.Kako to postići?

Kao prvo bih vam toplo preporučila meditaciju. Mnogi će na ovo odmahnuti rukom i reći da je glupost. Ok, njihovo pravo. No molim vas samo da ne odmahujete rukom ako nešto niste probali. Kada probate, možete reći da vam prija ili ne. Sigurna sam da hoće. Tempo života je takav da svi negde žurimo i jurimo. Misli nam prolaze kroz glavu  munjevitom brzinom i ponekad nam se čini da nam mozak ključa. Zato je jako važno svaki dan naći 15 min. da budete u tišini. Sami sa sobom. Sedite ili lezite i svesno opustite svaki deo tela. Pokušajte da ne razmišljate o ničemu. Ne razmišljajte koliko morate platiti račune, koje sve obaveze još imete, o sudovima koje morate oprati...Samo se opustite i prepustite. To je vaših 15 min. koji vam pripadaju i na koje imate pravo. Ako vam prija možete pustiti i neku laganu muziku. You Tube je prepun melodija za meditaciju. Imate i vođene meditacije ako vam više prijaju. Ne očekujte da ćete se odmah moći opustiti i da će vam glava biti prazna. Za to je potrebno vreme. Samo ne odustajte. Ako vam se dogodi da vam se roje misli, obratite pažnju na njih i pustite ih da odu. U toku meditacije ćete steći onaj mir, čuti svoj sopstveni glas i spoznati ko ste zaista. 



Moja deca već znaju da mama meditira i kada kažem da ne ulaze u sobu pola sata oni to poštuju. Takav je dogovor. Od malena uče da je meditacija sastavni deo života. Zato ako imate decu, pokažite primerom koliko je važno naći vreme za sebe. 

Takođe vam od srca preporučujem da uzmete jednu svesku. Neka bude po vašem ukusu. Izaberite baš onu koja se vama dopada. Takođe i olovku. Neka to bude vaša Čarobna knjiga. Svaki dan pišite u nju. Pišite život kakav želite živeti. Pišite sve svoje želje kao da su se već ostvarile, kao da to već živite. Neverovatne stvari će se desiti. Verujte! Nemate šta izgubiti. Možda vam deluje glupo ali da li je bolje probati i uveriti se da deluje ili odmah nešto odbaciti. A šta ako je istina, ako deluje? Probajte. Dok pišete osetite radost kao da se već sve ostvarilo, oživite reči. Uživajte pišući!



Jedna od stvari koje su meni pomogle u mom duhovnom razvoju je i Reiki. Reiki je nešto što je meni pomoglo da počnem intenzivnije raditi na sebi. Bio mi je vetar u leđa, nešto što me pokrenulo. Počela sam raditi na sebi pre par godina ali od kako sam postala Reiki praktičar sve je počelo da se intenzivnije dešava. Reiki mi pomaže da održim balans, energiju i pozitivan stav prema životu. Ako imate priliku da isprobate Reiki tretmane slobodno se upustite u tu avanturu jer vam može samo dobro doneti.


Želim vam prijatan dan!