субота, 20. август 2016.

Kako sam manifestovala posao

Još kao dete, maštala sam da budem novinar. Pisala, pisala, pisala. Zamišljala sebe da pišem za neke magazine ili vodim autorsku emisiju. Došlo je vreme da upišem fakultet i suočila sam se sa situacijom da mogu upisati samo fakultet u svom gradu jer novca nije bilo dovoljno da se školujem u drugom gradu. Ok! Iako me tada zanimalo novinarstvo, gluma i psihologija, odlučila sam se da budem učiteljica.
Još kao student, počela sam raditi u jednoj parfimeriji. Na konkurs se javilo sto devojaka. Imala sam neverovatnu tremu. Popunjavala sam neki upitnik i sećam se da mi se ruka tresla. Kasnije sam bila na još jednom razgovoru i s nestrpljenjem sam čekala odgovor. Sećam se, bio je mamin rođendan. Pravile smo tortu. Telefon je zazvonio i ja sam čula ženski glas koji je govorio: "Čestitam, primljena si!" Jeeeeeeeee! Bila sam presrećna. Kada sam sutradan otišla na posao, vlasnica parfimerije mi je rekla da sam joj neverovatno bila simpatična koliko sam se tresla i da sam je podsetila na nju u tim godinama. Hahaha...eto i trema da nekad pomogne. Tamo sam provela par predivnih godina. Još uvek čuvam lepe uspomene na te godine. 
U međuvremenu sam završila fakultet i nadala se da ću dobiti posao u struci. Nisam imala vezu i nije bilo šanse da se negde ubacim. Nisam gubila nadu ali sam u međuvremenu radila razne privremene poslove. Odjednom sam dobila priliku da uđem u školu i predajem engleski dva meseca. Budući da sam dobro znala engleski, pristala sam pa makar i samo na kratko. Mnogo mi se dopao rad sa decom a pogotovo da predajem engleski. Malo mi je bilo žao što nisam imala sertifikat da radim kao nastavnik engleskog. Odlučila sam da ga steknem. Od tog dana, prošlo je devet dodina. Devet godina nerviranja, brige, suza, besa, ali i radosti, ljubavi, nade, smeha. Promenila sam nekoliko škola, dobijala razna obećanja i pohvale, no kada je došlo do toga da se neko zaposli za stalno, ja nisam bila na listi. Već sam osećala da ću svaki put izvisiti i tako verovatno baš to i privukla u svoj život. Nisam odustajala ali sam postajala sve tužnija, neraspoložena, stalno pod pritiskom zbog dokazivanja i neizvesnosti. Počela je anksioznost, lupanje srca, bezvoljnost. Ima li kraja?
Onda sam donela odluku da uradim nešto po tom pitanju. Na netu sam našla mnogo članaka, videa, knjiga, emisija koji su mi pomogli da krenem da radim na sebi. Čitala sam, gledala, gutala sve i upijala kao sunđer. Počela sam praktikovati razne metode, od vizualizacije, meditacije, pisanja, zahvaljivanja...Postala sam i Reiki praktičar. Najviše od svega mi je pomogla spoznaja da je sve baš onako kako treba biti. Sve se dešava s razlogom za moje najveće dobro. Ne vredi se nervirati jer ako nešto mogu promeniti, nema potrebe za nervozom. Ako ne mogu promeniti, takođe se ne vredi brinuti. Nije do mene. Razmišljala sam kako bi bilo lepo kada bih mogla raditi u nekoj privatnoj školi i predavati engleski ali dok ne dobijem sertifikat, nema šanse. 
Postala sam opuštenija i počela verovati u život. Nisam više plakala kada bi mi rekli: "Od sutra ne radiš. Zvaćemo te." Umesto toga sam govorila: "Super. Čeka me nešto drugo, nešto bolje!" Od tada je sve počelo da se menja. Malim koracima ka uspehu. Zvali su me naizmenično u tri škole i to tako da kada sam prestala da radim u jednoj, nakon dan ili dva su me zvali u drugu i tako redom. Imala sam sve više učenika koji su mi dolazili na privatne časove engleskog, dobila sam ponudu da radim radionice za predškolce. Onda je jednog dana stigla ponuda iz privatne škole stranih jezika u kojoj se i ja školujem, da radim kod njih i predajem engleski deci. Bila sam presrećna. Nakon par dana stigla je ponuda i iz škole da menjam jednu učiteljicu godinu dana. Tada sam zastala. Šta sad? Dva dana sam  razmišljala šta da radim. Stavila sam sve na papit, ZA i PROTIV! Onda sam pitala svoje srce. Odluka je pala na privatnu školu jer sam osetila da je to ono što želim, tu ću naći mir i ispunjenost. Mnogi su se čudili jer ipak je ovo državna ustanova, veća plata, a ja sam sigurna da sam uradila pravu stvar. 
Nakon nekoliko dana prelistavala sam svoju čarobnu knjigu i naletela na dan kad sam napisala da mi stiže fantastična poslovna ponuda. Wow, to je to! Iskreirala sam svoj posao snova!


Onda sam shvatila zašto svih ovih godina nisam mogla da se zaposlim u školi, mene je čekalo nešto bolje. Čekao me posao koji zaista volim  samo je trebao univerzum da poslaže kockice i da ja iskreno počnem verovati da će sve biti ok. I jeste. Ja sam sad srećna, zadovoljna, zahvalna na svim iskustvima. Puna sam ideja i sugurna sam da ću ih realizovati jer sve je u životu moguće ako se prepustiš i opustiš. Pišem blogove, počela sam da snimam i videa i tako ispunjavam i onaj detinji san.

Zato ne odustajte od svojih snova ali obratite pažnju i na prepreke jer vas baš možda one vode tamo gde treba!

четвртак, 18. август 2016.

Razmišljam...

Polako se približava kraj slobodnih dana, raspusta, godišnjeg, kako god to već zvali. Mislim da sam se zaista odmorila i nauživala iako nisam nigde putovala.Uživala sam u samom vremenu kada sam mogla sebi rasporediti svo slobodno vreme. Imala sam vreme za porodicu, decu, drage ljude, učenje i sebe. Iako nisam nigde putovala, vreme sam pametno utrošila ulažući u svoje znanje. Čitala knjige, gledala video klipove, razgovarala sa ljudima od kojih mogu nešto naučiti i koji su pozitivni...Imala sam više vremena i za pisanje blogova.

E sad polako kreću obaveze. Posao, škola, vrtić. No sigurna sam da ću i tada naći vremena za zadovoljstva koja, iako naizgled mala, tako mnogo daju. Toliko novih ideja mi je došlo ovog leta da sam i sama iznenađena. Istina je da ideje stižu kada smo opušteni i pozitivni a ne kada se upiremo da smislimo nešto. Sve ću polako realizovati i sve će biti baš onda kada treba. Sigurna sam. Dobila sam ideju da pišem priče za decu i odrasle sa porukom a zatim da te iste priče snimam na You Tube jer znam da mnogi više vole da slušaju nego da čitaju.



Razmišljam koliko je ovaj život savršen i kako se sve dešava baš onda kada treba. Radujem se poslu koji krećem da radim. Taj posao je baš mene čekao. Sve se dešavalo s razlogom da bih ja sada dobila taj posao. Nema slučajnosti, to je iluzija. Sada, iz ove perspektive, to razumem. Posvetiću naredni tekst na blogu o mom devetogodišnjem traženju posla da vidite da su čuda moguća. Samo verujte!

Na ovom linku je moj kanal sa pričama: Tijana

петак, 12. август 2016.

Moj sedmi dan blog izazova

Evo došao je i poslednji dan blog izazova o širenju radosti. Naravno ja nastavljam da osećam radost i širim je i dalje.

Ponekad, kada sam u društvu drugih ljudi, čujem priče kako im ništa ne ide od ruke, kako je život težak i mučan, kako ne znaju kako će pregurati do prvog... Ranije sam se upuštala sa takvim ljudima u raspravu, pokušavala ih ubediti da su u krivu a oni se branili kako sam ja u oblacima a oni realni. Želela sam da ljudima prenesem ono što znam, da je život sjajan, da ga mi kreiramo svojim emocijama i mislima a najviše uverenjima i privlačimo razna iskustva i izazove u svoj život. Ranije sam se i ja borila sa njima a sada se prepustim, znam da je to lekcija koju moram naučiti. Mrzela sam kada čujem da neko kritikuje nešto o čemu ništa ne zna ali više ne. Razumem ih, oni zaista nisu spremni da to shvate.

Više se ne trudim nikoga ubeđivati ni u šta. Rukovodim se onim: "Živi i pusti druge da žive". Svako od nas živi u svojoj realnosti i ona je za njega stvarnost. Ne delim više savete ako ih od mene niko ne traži iako moj unutrašnji glas viče: "Reci mu sve što znaš, pomozi mu da shvati!".Ne, neće shvatiti dok nije spreman, nisam ni ja. Samo bi bespotrebno rasipala svoju energiju. Znam da puno činim samim tim što oko sebe širim radost, što svojim primerom transformacije (koja još uvek traje) podstičem ljude da se zamisle oko mnogih stvari. Sigurna sam da više činim šireći ljubav i radost nego pokušavajući ubediti nekoga u nešto. Ne živim više čekajući da se desi ovo ili ono da bih bila srećna. Ja sam srećna sada. Živim sada, u ovom trenutku. Ne sutra, ne za pet godina. Sada i ovde!

Često čuje: "Biću srećan kad..." Svi nešto čekaju? A šta ako to što čekamo nikada ne dođe? Šta ćemo sebi na kraju svog životnog puta reći? 

Pinterest.com


Uživajte u svemu što imate, budite zahvalni, a usput kreirajte sve ono što želite. Želim vam život pun radosti, mira i zadovoljstva. Zaslužujete to!

четвртак, 11. август 2016.

Moj šesti dan blog izazova

Kao i svaka majka, obožavam svoju decu. Od prvog dana kada sam ih ugledala uvukli su se duboko u moje srce, u moju dušu. Sećam se prćastih nosića, malenih ručica i nožica. Ljubav na prvi pogled. Moje srce je puno radosti samo kada ih gledam. Posmatram ih dok spavaju i sanjaju slatke snove, dok se igraju i kikoću, kada traže moju pažnju i žele da ih zagrlim. To su tako divna bića.

Dok traje školska godina nemam mnogo vremena da im se posvetim ali uvek nađem vremena da razgovaram sa njima, da ih zagrlim najsnažnije i najnežnije. Na raspustu smo više zajedno. Šetnje, izleti, društvene igre, zajedničaka maštanja, čitanje, crtaći...Volim lenje dane sa decom, kada ustajemo kad hoćemo, razvlačimo se po krevetu i golicamo. Sve je polako i imamo vremena na pretek. Učimo da uživamo u momentima, da ne žurimo.



Vreme prolazi a ja pokušavam da ugrabim svaki trenutak, da upijem u svoju memoriju sve njihove izraze lica, sve izgovorene reči, svaki poljubac. Pravim uspomene. Shvatam koliko sam bogata što ih imam, što su deo mene, deo mog života. Gledam kako odrastaju, kako svakim danom znaju sve više, kako su mudri i sposobni, spremni da uskoro polete. Ponekad mi se u očima jave suze. To su suze radosnice. Srećna sam što mi ih je život dao i što su odabrali mene kao majku.

среда, 10. август 2016.

Moj peti dan blog izazova

Nepopravljivi sam romantik i život gledam kroz ružičaste naočare. Mnogi ljudi u mojoj okolini to ne razumeju al šta da im radim. Za mene su ljudi uvek dobri iako su me neki postupci mnogo puta demantovali. No ja uvek nađem razlog da to opravdam. Nisam zlopamtilo i brzo praštam. Ne držim gorčinu i bes u sebi. Zato u mojoj duši ima mesta za radost. Ljudi koji u sebi drže bes i ljutnju nemaju mnogo "mesta" za radost i sreću. Sami sebe truju tim osećajima. Toga se odmah rešavam.



Ja sam pozitivac, večiti optimista, maštar. Obožavam da maštam i što je mnogima smešno, verujem u snove. Verujem u dobrotu, plemenitost, ljubav. Verujem da su čuda moguća. Sve moje maštarije u meni bude radost i usne mi odmah dobiju oblik one krive linije sa krajevima na gore. 

U mojim maštanjima ima svega. Na livadi sam, prepunoj cveća. Sa grana drveća se čuje cvrkut ptica, deca se igraju i čuje se njihov smeh. Ja leškarim na ćebencetu i ćaskam sa dragim ljudima. Miris cveća se meša sa mirisom tek skuvane kafe. Ponekad sam sama i čitam neku sjajnu knjigu.

Selim se u mislima na neku predivnu plažu. Ležim na peskovitoj plaži, osećam kako me sunce miluje i talasi mora zapljuskuju moja stopala. Čujem tišinu. Čujem galebove. Oko mene mir. Samo šum mora. Preplavljena sam mirom i srećom. Ustajem i šetam po plaži. Gledam palme, lepotu udaljenih šuma, putiće koji vode ko zna gde.

Sada sam posetilac šume, predivne listopadne šume. Jesen je, lišće opada. Šetam, dok mi opalo lišće šušti pod nogama. Obožavam taj umirujući zvuk. Primećujem kako male životinjice trčkaraju okolo. Jedna veverica skakuće po drvetu i maše mi repom. Dolazim do velikog hrasta. predivan je i tako moćan. Prilazim mu i grlim ga. Osećam kako sav moj umor stablo upija i odvodi ga u zemlju da se revitalizuje. Hrast me napaja novom, svežom energijom. Osećam je. Osećam njegovu snagu i moć. Zahvaljujem mu se.

Vraćam se u sadašnji trenutak. Kako se dobro osećam! Sjajno! A nakon ovakvog "putovanja" kako i ne bi, zar ne?

уторак, 09. август 2016.

Moj četvrti dan blog izazova

Sećanja...
Sećanja me čine srećnom. Vraćaju neke momente u kojima sam uživala. 
Sedim, slušam tihu muziku i pijem nes kafu. Sećanja naviru...

Sećam se svog detinjstva. Najlepše uspomene me vežu za letovanja kod babe i dede u Bosni. Trajala su po dva meseca. Sećam se kuće, dvorišta, komšiluka. I dan danas mogu da osetim miris vrućeg pečenog hleba, zvuk zrikavaca u travi, miris čiste posteljine i ukus babine pite. Imala sam tamo i drštvo. Išli smo na izlete, kupali se u reci, brali šumske jagode i borovnice i smejali se do suza. Sa tetkom sam išla na more, na plaži gledali "momke" i jele sladoled. Sa njom sam doživela i prvi zemljotres. Kada god sam išla kući imala bih zalepljena kolena i laktove. Ali to su uspomene koje ne bih menjala.

Drugi deda je bio ovde i sa njim sam se viđala svaki dan. Obožavao me i nije dao nikome da povisi ton na mene. Miljenica! Igrali smo se, išli svuda. Nikada neću zaboraviti kada mi je rekao da ne čupam visoku travu jer ću poseći ruku. Nisam ga poslušala, posekla sam se. To i danas pamtim.

Sećam se svog prvog susreta sa svojim mužem. Upoznali smo se sa 16 godina i zabavljali 10, dok se nismo venčali. U šali kažem da smo odrasli zajedno. Ja sam bila jako stidljiva, on ne. I sad se smejem kad se setim nekih situacija. Nekako smo se nadopunjavali, sazrevali zajedno i prebrodili mnogo toga. Danas smo već 13 godina u braku i imamo dvoje divne dece.

Dolazak na svet moje divne dece se isto ne zaboravlja. To samo majke znaju. Osećaj radosti, uzbuđenja, pomešanih sa strahom od nepoznatog preplavljuju svaku ženu u tom momentu. Njihovo odrastanje, mirisi, pogledi, zubići, nevešti prvi koraci, prva reč "mama", zagrljaji koji isceljuju...

Odlazak na more sa prvim detetom i mužem, njegov strah od hladne vode. Hahaha...čim bi video talas, bežao bi iz plićaka. Obožavao je da se vozi na ringišpilu. Nakon par godina, kada smo već imali dvoje dece, išli smo na Zlatibor. Sećam se šumskih kupina, penjanja do spomenika dok su deca kukala da ih bole noge. Muž ih je na smenu nosio na leđima. Mnogo šetnji, izleta i smejanja. Zar nam je potrebno više?

 


Još mnogo sećanja navire, prosto je nemoguće o svemu napisati nešto. Pijem i poslednji gutljaj nes kafe i polako se vraćam i sadašnji trenutak. Zahvalna sam za sve momente, za sve čega se mogu šećati. Imam prelepe uspomene i to me čini radosnom. :)

понедељак, 08. август 2016.

Moj treći dan blog izazova

Radost, radost, radost!

reading.ac.uk


Već sama pomisao da danas ponovo imam "zadatak" da napišem nešto na temu radosti u meni budi prelepe emocije. Ah kako je život lep. Volela bih da postanem zarazna za sve ljude na ovoj planeti, da ih zarazim svojim osećajem radosti, sreće i optimizma. Volim život, volim da se smejem, volim da pevam i plešem, da se grlim. A zamislite sve je to besplatno. Još uvek ne verujete? Probajte i videćete. Najlepše stvari na ovoj planeti su besplatne. Ljubav, priroda, osmeh, cvrkut ptica, miris cveća, lepa reč...Mogla bih nabrajati još dugo. Besplatno je a vredi jako mnogo.

Šta me još čini radosnom? Pisanje. Kada dobijem nalet inspiracije, prsti lete po tastaturi, rađaju se nove ideje. Tada treperim od sreće. Pišem u dahu. Imam onaj osećaj zalubljenosti. Osećam leptiriće. Ja sam u stvari zaljubljena u sebe, u svoje mogućnosti i talente koje tek sad polako otkrivam. Polako izlaze iz mene. Ne, nije to narcizam. To je ona zdrava ljubav koju svi trebamo osećati prvo prema sebi da bi mogli tu istu ljubav širiti oko sebe. Jer...ne možete dati ono što nemate, zar ne?

Sinoć sam legla u krevet. Trebalo je da spavam ali ne. Masa misli se razlila po mojoj glavi, more ideja, pišem knjigu, snimam videa, kuckam reči....ne mogu da prestanem. Osetila sam neverovatnu radost jer sada znam da mogu biti isto toliko kreativna kao i bilo ko drugi. Da moji ukućani nisu spavali i da sam mogla upaliti svetlo, sigurno bih ustala i možda pisala i do zore. 

Radosna sam što postojim i što mogu pružiti ljubav svima oko mene. Hvala Bogu na tome. Hvala mu što me je stvorio baš ovakvu, jer baš ovakva mogu pružiti svima najbolji deo sebe.

недеља, 07. август 2016.

Moj drugi dan blog izazova

Nastavljamo i danas da širimo radost jer je to osnova našeg boravka na planeti. Ako nema radosti kako onda možemo reći da živimo život vredan življenja? Već sam pisala da mene čine srećnom i radosnom mnoge stvari. Radosna sam kada me deca zagrle, kad osetim taj njihov dečji miris nežne kože iako već odavno nisu bebe. Ta ljubav u dečjim očima govori više od milion reči. 

Radujem se kada nekome mogu nesebično da pomognem. Često se ljudi čude kako mogu nešto činiti za druge ako neću ja imati koristi od toga. U početku sam se ja čudila njihovim pitanjima a onda sam prihvatila da jednostavno nismo svi isti. Osećaj koji u meni izaove nečija zahvalnost ne može se meriti ni sa čim materijalnim. To zadovoljstvo nema cenu. 

Raduje me kada na ulici sretnem nekog svog bivšeg učenika ili učenicu i kada kroz priču shvatim koliko sam u tom divnom biću ostavila pozitivan trag. Prisećamo se zajedno mnogih momenata i smejemo se. Predivno je kada učestvuješ u nečijem životu, obojiš ga najlepšim bojama koje još dugo, mešajući se stvaraju, božanstvene uspomene te dece.

pinterest.com

Radujem se svakoj pročitanoj stranici knjige. Upijam kao sunđer svaku reč, svaki citat. Volim da maštam, zamišljam junake, bojim priču svojim bojama i lakim notama. Vidim i čujem onako kao moj um želi. U mojoj glavi se tada dešava film koji ja režiram. Sve je sjajno!

I zato se i danas radujte svemu. Nađite u svemu zrno radosti i sreće i podelite ga drugima jer sreća se množi kada se deli! 




субота, 06. август 2016.

Moj prvi dan blog izazova

Evo da malo pokrenem i kucnem koju pametnu na inicijativu drage blogerke Marine sa bloga Ritam dana. Ideja je da 7 dana širimo radost, pa evo da krenem.

Zaista se trudim u svakom deliću svog života pronaći i širiti radost. Radost i sreća su nešto što dolazi iz nas samih a ne spolja. Kada sam to shvatila, život mi se okrenuo naglavačke (u pozitivnom smislu). Jutro je najvažniji deo dana. Kako ga započnete očekujte da će vam takav biti ceo dan.

Preuzeto sa:stil.kurir.rs


Pa evo da vam približim jedan moj početak dana.

Jutra mi počinju sa osmehom i zahvalnošću na usnama. Još jedan divan dan mi je dat a uz njega u uputstvu za upotrebu piše: "Iskoristiti na najbolji mogući način!" Osećam da mi miris kafe iz kuhinje golica nozdrve. Mmmmm... Otvaram prozor i uživam u pogledu. Pitate se šta li to vidim? Moj prozor gleda direktno na put i jednu zgradu. Pitaćete se sad šta je tu toliko lepo? Lepo je što tu ima i jedna prelepa breza a na njoj nekoliko vrabaca koji me pozdravljaju svojim čarobnim cvrkutom. Pogledam u nebo sa koga me pozdravljaju Sunce ili kišni oblaci. Svejedno...volim ih sve. Ako je muž kod kuće pijemo kaficu zajedno a ako nije, pijuckam kafu uživajući u nekoj knjizi ili "Sensa" magazinu.

Moja deca polako ustaju, čavrljamo, smejemo se i dogovaramo kako ćemo provesti dan. Družimo se sa prijateljima, idemo u park, čitamo i maksimalno uživamo dok je još raspust.

Na kraju dana sednem u tišini i razmišljam koliko sam srećna jer imam sve te male, a tako velike stvari u svom životu.

Sinoć je moja mama otišla na put na kome će se zadržati oko mesec dana. Svi smo izašli da je ispratimo. Osetila sam tugu jer će mi nedostajati ali i neizmernu radost što je imam, što imam svoje divne roditelje. Mnogi ih nemaju ili su u lošim odnosima. Kada sam došla kući videla sam na netu da sam osvojila knjigu na poklon. Wow! Radost, radost, radost!!! Koliko nam je malo potrebno za sreću. Ona nam stalno kucka na vrata ali mi ne čujemo. Ona se krije u svakoj sekundi samo trebamo obratiti pažnju na nju. Posmatrajte, pratite znakove...ona jeć tu, stoji uz vas. Pozdravite je i osmehnite joj se. Ruku pod ruku i u novi dan! :)

Do sutra...