субота, 01. април 2017.

Kasirka

Pre par dana, ušla sam u jednu prodavnicu u nameri da kupim narandže. Dok sam šetala tražeći odeljenje sa voćem, pažnju su mi privukla sumorna lica ljudi. Svako lice pričalo je svoju priču. Jedno lice je brinulo, drugo tugovalo, treće se ljutilo. Tek poneki zvonki dečiji glasić bi zamaglio monotoniju. Svi su oni mehanički marširali kroz prodavnicu, kao roboti, u potrazi za nečim što imaju na spisku. Niko od njih nije stvarno bio prisutan u tom trenutku. Misli su se rojile po njihovim glavama, videlo se nadaleko. Zastala sam i zapitala se da li je moguće da ljudi toliko žive imaginarne živote? Žive u prošlosti prekopavajući po ko zna koji put po nekom davno razmenjenom dijalogu koji je na njihovoj duši ostavio trag. Žive u budućnosti, brinući zbog nečega što se možda i neće nikada dogoditi. Šta je sa sadašnjim trenutkom? Gde se izgubio? Istopio se kao balončić od mirišljave sapunice. Kada smo prestali uživati u trenutku i počeli juriti naokolo ne primećujući šta se dešava u svetu oko nas? Tužno!

Stigla sam do odeljenja sa voćem i ugledala narandže. Mirisale su božanstveno. Mešali su se mirisi citrusa, jabuka, krušaka...Miris je bio očarvajuć, boje su se presijavale pod svetlima neonki. Uzela sam jednu narandžu u ruku, zagledala se u njenu prelepu boji, prinela je licu i pomirisala. Primetetila sam ženu pored mene koja brzim pokretima stavlja jabuke u kesu i žureći ka kasi baca ka meni začuđujuć pogled. Sigurno je pomislila da nisam sva svoja. Osmehnuh se i nastavih da uživam. Stavila sam voće u korpu i laganim korakom otišla do kase. Tamo me dočekalo prijatno iznenađenje, kasirka koja je pevušila neku pesmu sa osmehom na licu. Nakon svih zabrinutih lica koje sam ovde zatekla ona je bila kao znak. Bila je znak da još uvek ima ljudi koji nisu zaboravili šta su osmeh, radost, pesma. Verujem da je bila umorna, da je taj dan sigurno imala i neku neprijatnu situaciju ali ona je imala izbor. Mogla je da kuka, uzdiše, viče na mušterije ili da se osmehuje i peva. Ona je izabrala radost života. Oduševljeno sam je posmatrala dok sam stajala u redu i posmatrala lica ljudi na kasi. Neki su je posmatrali čudno a nekima je njen osmeh i rečenica „Želim vam prijatan dan“ izmamila osmeh i odagnala teške misli bar na tren. Neki su se u momentu trgli iz sna i započeli razgovor. Ona je uživala u trenutku kuckajući brojeve, pakujući namirnice u kesu i svaku osobu je ispratila s osmehom.




Stigoh i ja na red. Ljubazno mi se obratila a ja sam joj uzvratila osmehom. „Da li ste svesni koliko ovaj svet činite lepšim?“, upitah. „Hvala!“, uzvratila je ne skidajući osmeh. Na odlasku mi je poželela prijatan dan i znam da je to rekla od srca. Moje srce je to osetilo a srca nikad ne lažu.

Dok sam koračala ulicom uživala sam slušajući cvrkut ptica. Osećala sam kako mi sunce miluje lice. Pomislih na ženu za kasom i na to kako je svaki pojedinac na ovoj planeti veoma važan. Ta žena je bila svetlo mnogim usamljenim i izgubljenim dušama koje su dolazile u tu prodavnicu. Svako od nas je tu sa nekom svrhom. Zato se trudim da i ja živim svoju, da širim svetlost i ljubav a to se može samo čistog srca.